Цариградским друмом, моравским путем или коридором десет на путу ка југу, на 135. километру од Београда, у живописној долини поред реке Белице, сместила се Јагодина. Тло на коме се данас налази град испуњавао је у праисторији све услове за оснивање насеља. Сунчано је, заклоњено од ветрова и близу је воде.
Завичајни музеј је идеално место где се могу видети вредни предмети природњачког, археолошког, историјског, етнолошког и уметничког карактера који сведоче о негдашњем животу на овим просторима. Први сачувани писани документ у коме се спомиње име Јагодине датира још из 14. века. Различити развојни периоди, као и утицаји културе народа који су боравили на овим просторима, оставили су трага. Поморавље је изнедрило пуно познатих имена, различитих занатлија, сликара, књижевника, интелектуалаца, песника, неимара, револуционара.
Капетан Коча, рођен је у селу Пањевац, које је по њему добило назив Кочино село. Књижевница Мир Јам такође је из Јагодине. Светозар Марковић, чије име носе Центар за културу и гимназија, завршио је основну школу мало у Рековцу, недалеко од Јагодине, мало у Јагодини. Ђура Јакшић је у једном периоду живота предавао краснопис у гимназији која ће много касније добити име Светозара Марковића. Бранислав Нушић је инспирацију за лик Јованче Мицића пронашао у свом пријатељу из Јагодине, кафеџији Јованчи Симићу, у чијој је кафани био чест гост.
Постоји легенда о првобитном и потоњем називу места који наводно потиче од Јагоде, крчмарице, која је по дану служила госте, а ноћу одлазила у хајдучију и пљачкала богате караване крај Цариградског друма. У једном од похода, она се заљубила и оставила своје хајдуке. Наводно, издају јој нису опростили, па су у гневу спалили њен хан до темеља. Турци су ту, испод Јагодине ливаде, током 15. и 16. века подигли своју паланку и дали јој назив Јагодина паланка.
Са Кочином крајином од 1788. до 1791. године почињу ослободилачки ратови против Турака, а окончавају са Првим и Другим српским устанком од 1804. до 1815. године. Насеље Јагодина паланка је у тим биткама паљено и рушено више пута од Турака, да би се после Другог српског устанка коначно ослободило турског становништва и развило као погранична варош до 1833. године тадашње Милошеве Србије.
Текст и фотографије Весна Миладиновић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању