Шармантна Исидора водич из можда најмлађег нашег музеја – Музеја паранормалног упућује нас у све оно што је битно и што треба знати у овом необичном излету на који смо се упутили. По предању, назив Аждајина пећина је настао тако што се наводно у језеру налази аждаја која мрда репом и изазива појаву мехурића на површини. Велики улаз у пећину, кроз коју протиче река Бања и наставља даље, најављује величанствене одаје који су иза предворја. Ово место је одувек својом магијом окупљало људе. Корачам у повремено потпуном мраку, који с времена на време разбија светлост сунца што се пробија кроз вигледе у своду, а у ваздуху лебди осећај који су имали људи који су овде живели пре 6.000 година, у доба неолита, или римски војници, који су у њој налазили уточиште, или наши преци, који су се ту скривали од турских одмазди. Пећина је постала предмет проучавања наших еминентних научника још у 19. веку. Нађено је доста људских посмртних остатака, као и неких фрагмената животиња.
Око 600 метара дугачких канала и одаја, било је вековима дом свих живих бића која су обитавала у овом ареалу. Док уз помоћ осветљења лампи узбрдо форсирамо клизаво степениште, сазнајемо да је укупна површина пећине око 3400 квадратних метара. Подељена је на Горњу и Доњу пећину, које су повезане каналом, и дели се на 11 целина: Бањска дворана, Концертна, Висока, Ждрело, Медвеђа дворана, Канал са амбисом, Лактасти канал, Леви и Десни изворишни канал, Аждајина дворана и Канал подземне Бање. Највећа дворана јесте Концертна, чије су димензије 25 x 43 метра, висина јој је 24 метра, а површина 1.030 квадратних метара. Једина омашка која нам се догодила јесте то што нисмо хорски испробали акустику дворане.
Озбиљан и дуги научни рад стоји иза овог локалитета, али мислим да заслужује мало више пажње и заштите од целокупне заједнице. Треба уложити више овоземаљских напора како би добио адекватан третман и наставио свој миленијумски живот. Док се пењемо ка излазу по децембарској светлости са свода, схватамо да идемо према још једном врло стрмоглавом спусту низ степенице које нас воде ка нашем превозу и даљем путу ка селу Зарожје, смештеном 46 километара са друге стране Ваљева ка Бајиној Башти.
Док се пробијамо узаним магловитим путем преко планине Повлен, примећујемо доста оштећену шумску вегетацију. Призор подсећа на слике апокалиптичних сцена шума где су слетали ванземаљци. Сигурно да адекватно објашњење имају ботаничари, али све делује врло застрашујуће, као да нас спрема на сусрет са воденицом најпознатијег српског вампира. У паузи у друмској кафани видим да предузимљиви туристички дух живи и у овим слабо насељеним местима. Уз одличну понуду домаћих производа, могуће је купити и ракију која на етикети носи слику вампира. У спусту ка реци Рогачици магла се разилази и назире се обновљена воденица где је по причи пословао и живео Сава Савановић. Околина је прелепа, зелена и умивена чистом реком која овога пута нема среће да окреће камен који меље житарице. Брвнара поносно стоји са разноразном опремом изнутра и главицама белог лука распоређеним на више места, који употпуњавају слику и веровања нашег народа.
Пише Гордан Горуновић
Фотографије: Г. Г. и З. Симовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању