Марко Јовановић и његова жена Ивана су пре три године одлучили да напусте Ваљево и све што градски живот пружа. Марко је млад постао отац када је са 22 године добио сина Виктора са првом женом, али тај брак није потрајао, можда и због тога јер је Марка одувек више привлачио живот у природи. Али је ту давнашњу жељу успео да оствари са својом другом супругом са којом има и ћеркицу Дуњу, девојчицу од пет година. Они данс живе у селу Јунковац крај Тополе, а имају и пашњак на планини Повлен код Ваљева, где Марко током сезоне чува овце, а повремено му се придруже жена и ћерка.
Марко је годинама радио у трговини, па у фабрици намештаја, а бавио се и андерграунд музиком. Имао је запажене наступе у Ваљеву и Београду, радио као један од организатора и учествовао као ди-џеј на догађајима попут Форест феста и на Кумовој чесми код Мионице. Све то, међутим, није био довољан извор прихода за њихову породицу.
Јовановиће питамо када су, заправо, дошли на идеју и одлучили да напусте градски живот који толико тога пружа њиховим генерацијама?
– Размишљање о одласку на село је почело за време короне. Плата ми је била мала а рачуни велики, па смо жена и ја размишљали како даље да живимо. Морали смо нешто да предузмемо и обезбедимо себи егзистенцију па смо дошли на идеју да, са неким малим почетним капиталом који смо имали, напустимо град и да организујемо пољопривредно домаћинство, прича Марко, а Ивана додаје:
– Увек нека мука човека натера да рамишља о пресељењу, па и нас који смо рођени, школовали се, живели и радили у граду, а да нисмо имали баш никаквих додирних тачака са сеоским животом. Моји родитељи су живели у граду где сам завршила основну школу, а средњу и вишу дизанерску у Београду. Као модни дизајнер текстила и одеће, мој посао није имао никаквих додирних тачака са селом, али су моји родитељи, када су остали без посла, пре десет година, купили кућу у селу њихових предака у близини Тополе, па смо почели ту да долазимо. Од тада је, генерално, почео да ме привлачи сеоски амбијент, а то је било пре него што сам се удала за Марка.
Ивана је рекла да су, поред короне, и све друге околности било против тога да остану у граду.
– Од немогућности да пронађем посао у струци и да упишем дете у државни вртић, па до проблема са њеним чувањем када сам радила. Од једне несигурне плате тада је било немогуће живети у граду, па сам дошла на идеју да бисмо могли да се преселимо на село где су моји родитељи већ купили кућу. Погодност је и то што је Јунковац урбано село, у близини других градова, а на само десетак минута од Тополе, што нам је одговарало. Како сам већ радила као уметник и имала неке контакте, идеја је била да наставим да се бавим тим послом, а да кренемо са малом фармом оваца и сеоским домаћинством.
Како је реаговало ваше окружење и остали чланови породице на вашу одлуку?
Пише Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању