Био је најбољи возач међу београдским шмекерима и највећи шмекер међу возачима. Ривали су га гледали у леђа, а он њих са висине победничког постоља. Адреналински је зависник и данас, када га позову, не пропусти прилику да седне у брзи ауто, макар и позајмљен, и покаже своје умеће
Осим што је освојио осамнаест шампионата државе, више од четристо пехара, двадесет три вицешампионска и дванаест трећих места, Павле Паја Комненовић (66) био је и контролор лета, власник успешне ауто-фирме и учесник у култним југословенским и српским филмовима „Национална класа“, „Давитељ против давитеља“ и „Тајна манастирске ракије“. У каријери је, како каже, побеђивао у четири државе на различитим шампионатима, у СФРЈ, СРЈ, СЦГ и у Србији. Возио је три дисциплине: трке на кружним стазама, трке на брдским стазама и рели такмичења.
Код нас сте освојили све што сте могли, јесте ли икада помишљали да возите Формулу 1?
– Нисам био ни близу. Постоји много возача, аутомобилиста који су били високи ранг, били прваци света по неколико пута, а нису ни помишљали да се баве формулом. Од садашњих возача Формуле 1, за њих десетак, што је скоро половина, ја никада нисам чуо. Дошли су преко ГП2, ГП3 трка које се овде не објављују. Ми смо необавештено друштво, ми знамо за фудбал, тенис, кошарку, не интересује нас аутомобилизам. Зато се одушевим кад видим да објаве да су неки клинци освојили медаље у џудоу или теквондоу, а математичари победили на Олимпијади и донели медаље. Србија је далеко од трка јер је то спорт развијених земаља, као што су Немачка или Енглеска.
Штета што је сада таква ситуација у ауто спорту, некад су трке на Калемегдану биле јако познате…
– Јесте, то је била некадашња Формула 1. Кад је Југославија била цела, побеђивао сам, што је било најтеже. Неколико милиона људи дође на трке у којима учествује 150 такмичара. Моја класа има двадесетдва учесника, где Словенци и Хрвати имају добре аутомобиле, ближе су Западу и уложили су доста новца, а ја долазим из Србије где се није много улагало, и у таквим условима победим, будем други или трећи.
Познато је да ми никада нисмо задовољни резултатима, без обзира на улагања, мања или већа. Све осим првог места сматрамо неуспехом…
– Дешавало се да дођем са трка или суперкупова типа Силверстон и питају ме који сам био, кад кажем десети људи незадовољни, као „их десети“. Нико не пита колико ја до тамо путујем, нико не зна да пре тога никад нисам видео стазу, не знам у ком делу стазе се којом брзином вози, да ли је лево или десно кривина. Сви очекују резултате, а ја сам долазио из земље која је и тада и сада далеко од Европе, бар што се аутомобилизма тиче. Возио сам и трке „поршеа“ где је четрдесет истих аутомобила. Порше је направио куп-ауто и сви имају исти број коња, исте гуме, исте кочнице. Најбољи пласман ми је осмо место, а најгори дванаесто, у генералном пласману сам био десети. То међутим нико не признаје, јер код нас ако ниси први ниси ништа.
Које сте све трке возили и која је по вама најузбудљивија, која је подизала ниво адреналина?
– Возио сам три дисциплине, рели, брдске и кружне трке. Рели од 1.200 км вожен је од Порторожа до Бајине Баште, кружне трке су биле аеродром Сарајево, аеродром Марибор, аутодром Краљево, Ријека-Гробничко поље, а брдске трке су од подножја до врха Авале и од подножја до врха Сљемена Био сам свестран. Највише сам волео брзинске трке, кружне, двадесет или тридесет кругова иако је теже било возити рели. Рели стартује ноћу, око десет сати из Љубљане, па се око једанаест пола дванаест попнемо, па ноћу по брдима…
Да ли сте икада осећали страх, има ли оне позитивне бојазни која вас гура напред?
– Увек сам имао страх, као што га и данас има, на пример, Хамилтон. То је позитиван осећај који вас гура напред и тера да будете опрезни. Много људи ме је питало да ли се бојим, мој одговор је увек био: „бојим се више него што слутите“. Сви мисле да су тркачи лудаци који се не боје. Не можете да кажете за једног Валентина Росија да се не боји. И он се боји. И пилоти се боје на полетању и слетању, боје се током целог лета.
Када сте већ поменули пилоте, ви сте били и контролор лета. Јесте ли се и тада плашили да не погрешите?
– Не, највише сам се плашио аутомобила, али не могу да вам објасним која је то дрога. Замислите да идете да радите нешто чега се бојите. То није само мој случај, то је код свих који се баве ауто тркама.
Како је породица реаговала на ваше учешће у тркама, јесу ли се плашили повреда?
– Увек сам био велики шмекер и прошао каријеру без огреботина и повреда. У породици је увек било питање кад дођем са трке: „који си био?“. Кад кажем други, они као „јееее… баш си неки, требало је да победиш“. Код мене се у фамилији осим мог оца који је знао колико је то опасно, нико није плашио. Имали су поверења у мене. Ни моји пријатељи се нису плашили, просто је било ненормално да се ја негде слупам.
Наставак можете прочитати у броју 3107.