Печењевац, Печењевце, ма како се коме свиђа – смеје се средовечни господин. – Битно је да у оба назива стоји реч печење. А уз печење иде и кромпир. Вероватно сте чули за нашу манифестацију “Кромпиријада”. Ево, и овај мој кромпир је спреман за излагање и продају. Мада, ни та фешта није што је била. Све је мање произвођача.
Подиже он затим најлон којим су била прекривена метална колица паркирана поред пута испред његове куће. Испод, по два џака лука и кромпира. Цена иста – осамдесет динара за килограм.
Није му било битно што се и сада појављује дилема да ли је селу име Печењевац или Печењевце. Оба назива могу да се виде и на таблама и у медијима, па и у званичним документима. Али му је било важно да се незнанцу пожали. Да је цена лука и кромпира ниска, да су ђубрива и обрада земљишта поскупели, да је у радњама све скупо. Као и закуп тезге на нишкој пијаци где продаје своје производе.
Напољу увелико снежи. Не пада јако, али довољно да не може да се направи фотографија а да се на објективу не појави бела мрља. Суботњи дан, на улици нигде живе душе. А село Томе Здравковића није у забити. Напротив, између два велика града је смештено. Ближе Лесковцу, али конобар у кафани рече да више гравитира већем Нишу.
Кафана усред села стециште је мештана, али и незаобилазна дестинација намерника и пролазника. Имало је гостију и раније, али је посебно постала популарна после филма “Тома”. А име кафани је “Томина прича”. Зграда је усред села, одмах поред узаног гвозденог моста преко реке Јабланице. На платоу испред је усправна плоча од црвеног мермера. На средини изливен у рељефу Тома са микрофоном, а испод стихови “Дао сам вам душу своју…”. Иза њега споменик палим борцима у Другом светском рату.
Иако нас је један мештанин, који је ко зна како залутао по оваквом времену, убеђивао да је овде све крцато од пролећа до касне јесени, било је тешко поверовати му. Локал повећи, унутра нигде никог. Само конобар листа телефон.
Неко би за овакав простор рекао да је музеј. Све је у знаку великог Томе који је у овом месту провео рано детињство. Десно од шанка, у невеликом делу одвојеном од главне сале, постављена два стола. Изнад пише да је то Томин кутак. Уз прозор стоји биста. Тома са микрофоном. Десно урамљени Томини стихови: “…Нико ме није разумео као што ме разумела кафана, никога нисам разумео као што сам разумео кафану… Дао сам вам душу своју…”
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању