ЧАРОЛИЈА ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
Пећине, кањони, кршеви и врхови

Околина града Бора је царство прелепих истражених и недовољно истражених предела за чију се лепоту чуло и ван граница наше земље. Недалеко од села Злот налази се огроман пећински систем, један од највећих у Европи. Том систему припада десетак пећина и јама, а најпознатије су Лазарева или Злотска пећина, уређена за посетиоце, и Верњикица, која је по многим истраживањима једна од најлепших пећина Европе, али у њу улазак још није безбедан. Прве податке о Злотској пећини дао је Феликс Хофман, а касније и Јован Цвијић.

Црни врх изнад Борског језера од Бора је удаљен 30 километара. Планину красе најквалитетнија стабла букава у Србији и шуме црног бора по коме је врх и добио име. Планинска клима има терапеутско дејство. За љубитеље зимских спортова, постоји мало скијалиште са две стазе, тако да бујно зеленило лети и снежни покривач зими, чини ову планину привлачном за посетиоце током целе године.

На двадесетак километара од Бора, на ободу планине Кучај, налази се прелепи Лазарев кањон, заштићено природно добро, један од најимпресивнијих елемената рељефа Кучаја и један од најзначајнијих биодиверзитета на Балкану. Са надморском висином од 275 до 1158 метара и дужином од око четири и по километра, представља најнепроходнији и најчудеснији кањон у Србији. Због своје неприступачности и нетакнутог екосистема он је изузетно пожељна туристичка атракција не само борског округа, него и целе Србије. Изградила га је Лазарева река, која настаје састављањем трију река – Демизлок, Микуљ и Веј. Свака од ових река изградила је своје кањоне којим отичу до места на коме настаје Лазарева река. Сви ови кањони налик су Лазаревом кањону, с тим да су њихове стрме стране ниже, а дужина краћа. На малом простору налазе се четири прелепа, невероватна кањона. На моћном и импресивном кањону не постоји ниједна пешачка стаза нити уопште има могућности да се сиђе или изађе из кањона. Погледи на кањон са неколико сјајних видиковаца сврставају ово место у велику четворку прворазредних атракција источне Србије, уз Мироч, Ртањ и Велики крш.

По лепоти и природним реткостима још је импресивнији кањон Микуљске реке, иако нешто плићи од Лазаревог. Изолована стена у Микуљском кањону названа „Кула”, висока 150 метара, изазива дивљење код оних који су успели да је виде.

Мени најдраже планине остављам за крај као шлаг преко торте. Два врха старих громадних планина које по свом постанку припадају групи Карпатско-балканских планина и које, цитирам: „изазивају у вама жељу да се претворите у кип који би да непрестано зури у даљину и да заувек остане у том положају уживаоца” – заслужују мало више простора. Велики крш и Борски стол смештени су између планина Мали крш, Голи крш и Дели Јован и права су посластица за све љубитеље недирнуте природе.

 

Пише Весна Миладиновић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању