На 70 километара дугом путу од Косовске Митровице до Пећи и древног трона српских епископа и патријарха у Метохији, престонице и мајке српских цркава и манастира, Пећке патријаршије – нема српских села. Иако има 40-так повратничких места у општинама Клина и Исток, кроз које пролази пут за Пећ, она су удаљена од самог друма. Нема нигдe ни путоказа за манастир. Најбољи орјентир намернику је видљива каменита Руговска клисура, на западу, па није тешко доћи до велике српске светиње. Путокази за манастир су уклоњени или су на њима префарбани натписи. Уклањање свега српског у Метохији, али и на читавом Космету, траје деценијама, нарочито од 1999. gодине.
Српска сакрална грађевина у којој се најдуже бележи и чува наша историја данас болује, рањена, у осами. Испред, полиција легитимише сваког ко улази у манастир.
Још увек је, почев од јуна 1999. Пећка патријаршија у бодљикавој жици и под заштитом косовске полиције. Словеначки и италијански Кфор су чували светињу до 19. aвгуста 2013. године, када је Косовска полиција преузела улогу заштите ове српске светиње.
Склад уређеног зеленила, и у децембру, цвећа поред зидина старих грађевина унутар духовне оазе очаравају.
– У својих 77 деценија постојања патријаршија је била много пута пљачкана, паљена и обнављана. Запамтила је она, заједно са шам-дудом, који је овде засадио архиепископ Сава II узевши га у Сирији на повратку из Јерусалима, око 1269. године, много историје. Запамтила је и 46 крунисања српских епископа и патријарха, сећа се и када су окупатори, аустроугари затварали коње у цркви… и још многа тога лошег али и доброг. Она је српски камен темељац историје и чувар будућности српског народа – сведочи игуманија Харитина у осмој деценији живота, која је на овом звању од 29. априла 2018. године. Рођена је у селу Избенице у општини Варварин, Расински округ. У Пећкој Патријаршији је од 1962. године.
На месту где се данас налази манастир Пећка патријаршија, још за живота Светога Саве, основан је метох манастира Жиче. Архиепископ Арсеније, историја сведочи, наследник Светога Саве, подигао је на овом месту Цркву Светих апостола, око 1230. године. Црква је живописана око 1250.
А о томе у каквом се окружењу данас овде живи, сведочи и исказ игуманије Харитине која каже да стари Пећанци тајно дају прилоге за светињу. – Неки нас сретну, поздраве и кажу: „Ми смо стари Пећанци. Ово што је дошло, то нисмо ми.” – вели Харитина. Прича и о ревносним италијанским војницима који су их чували и марта 2004. године и сигурно заштитили.
Пре десет година изнад манастира, поред којег пролази пут за села иза Руговске клисуре, надограђен је зид као јачи вид заштите од недобронамерника.
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању