Кину данас краси и више од 300 локалних опера, које представљају одраз културног богатства и традиције 56 признатих етничких група.
Међу њима посебно се издваја Кунћу (Kunqu) опера, стара између 600 и 800 година, а која се сматра мајком Пекиншке опере. Поред ње, неизоставна место заузима и Ћинцјан (Qinqiang) опера, једна од најзначајнијих регионалних форми опере, која чува традицију готово хиљаду година.
Из тог неисцрпног и бескрајног културног наслеђа развила се Пекиншка опера – јединствена уметност која обједињује певање, глуму, плес, акробације и елементе борилачких вештина. Њена посебност не лежи само у извођачкој виртуозности, већ и у прецизно стилизованим покретима, симболици и вештини да уз минимум реквизита и машту извођача, илузијом гледаоцима дочара читаве светове и без сложене сценографије.
Подједнако важну улогу имају и раскошни костими и карактеристична шминка, чије боје носе јасно одређена значења.
Црвена на лицу симболизује оданост, бела лукавство… али иста боја лица и костима нема исто значење – док шминка открива карактер и моралне особине, боје одеће указују на друштвени положај и статус.
Изузетну уметничку и културну вредност Пекиншке опере додатно је потврдио и Унеско уврстивши је 2010. године на Листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.
Међутим, вредност уметности не мери се само вековима трајања, већ и уметницима који јој изнова дају живот и проналазе начине да је приближе новим генерацијама и различитим културама.
Један од њих је Гафар Пуразар (Ghaffar Pourazar), Британац иранско-азербејџанског порекла, данас и Американац, који је живот посветио управо Пекиншкој опери.
Од обичног гледаоца кога је Пекиншка опера опчинила у Лондону, Пуразар је постао један од ретких западних уметника који су је професионално савладали и један од њених најзначајнијих културних амбасадора.
У својој 32. години, након првог сусрета са моћном Пекиншком опером, напустио је Лондон, где је живео и градио каријеру компјутерског аниматора и дошао у Кину.
– Уписао сам петогодишњу Академију Пекиншке опере. Вежбао сам по осам сати дневно, уз то савладавајући певање, глуму, плес, акробатику, борилачке елементе и сложену сценску технику коју су многи студенти, и за трећину млађи од мене, почели да уче још у детињству, прича за „Илустровану политику“ Пуразар.
Он каже да је у Лондону остао опчињен способношћу уметника да на сцени, готово пркосећи гравитацији, створе призор који спаја векове кинеске културе са беспрекорном и живописном кореографијом. Посебно признање у каријери, како истиче, за њега представља улога Сун Вуконга, легендарног Краља мајмуна из класика „Путовање на Запад“ из 16. века.
Пише Александра Оташевић
Фотографије: Beijing Chaoyang Peking Opera Culture and Art Center, лична архива и А.О.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању