Од Грчке до манастира
Допутовала је предвече из Косовске Митровице, где је студирала, оставила лична документа на киоску и отишла у непознато
Пише О. РАДУЛОВИЋ
Ништа у понашању двадесетдвогодишње Биљане Ђорић, из Краљева, није указивало да има неки проблем или намеру да било шта лоше учини. Себи, пре свега. Студирала је економију у Косовској Митровици, дружила се, природа јој весела. Тог дана, почетком децембра 2015. године, у предвечерје је возом из Митровице дошла у Краљево. А онда је учинила нешто што је овај случај претворило у мистерију. Отишла је на кисок, оставила телефон и документа и – нестала. Годинама, ево, родитељи и пријатељи покушавају да дознају где је Биљана. А приче иду од оних, готово класичних када је реч о оваквим случајевима, да је виђена у иностранству, до таквих да је Биљана одлучила да живот настави у манастиру.
Прегледом сигурносних камера касније је утврђен редослед Биљаниног нестанка. Са железничке станице прво је отишла до Доситејеве улице. Одатле таксијем до некадашње кафане „Задужбина”, где је на шалтеру киоска– мењачнице оставила пасош и мобилни телефон уз речи: „Доћи ће неко ово да узме”, што је камера са надзора снимила. За то време таксиста је чекао. Онда се вратила у аутомобил и одвезла до раскрснице улица Карађорђеве и Олге Милутиновић. Након тога јој се изгубио сваки траг.
Мека за преваранте
Као што се да претпоставити успаничени родитељи су се дали у потрагу. И надлежни органи са њима. Биљана као да је у земљу пропала.
– Јављали су нам се различити преваранти и нудили помоћ у проналаску моје ћерке. Писали су ми и с лажних Фејсбук профила и говорили да могу да нам помогну ако спремимо 40.000 евра и пошаљемо их у Јагодину. Новац је требало да дамо некој жени која, наводно, може да нам каже где је Биљана. Испоставило се да је реч о преварантима, који су, тобоже, нудили помоћ и родитељима чије су бебе украдене по рођењу – јадала се мајка Весна.
„Неком рат, неком брат“, гласи она народна изрека. Има оних који у туђој муци и несрећи виде прилику да зараде. Таман што су заборавили преваратне из Јагодине, стигла је нова прича. Понадали су се, јер, нада увек последња умире. Тада је на адресу Биљаниних родитеља стигло писмо у којем је било написано име и презиме човека из околине Новог Сада, који је наводно видео Биљану на мору, у близини Солуна
– Он се паркирао аутомобилом испред једне продавнице у том летовалишту– причао је отац Горан. –Упитао је радницу која је тамо била да ли може ту да се паркира. Девојка му се обратила на српском, и почела да прича с њим. Каже да је била тиха и да је причала спуштеног погледа. Рекла му је да је из Србије, да је рођена на Косову, па живела у Краљеву и Крагујевцу. Такође му је рекла да сада живи у селу поред Солуна. Али разговор је прекинуо власник Грк када је девојку позвао именом Биљана, и она је одмах отрчала у радњу.
Оставила и златни накит
И од те приче није било ништа. Онда је случај кренуо на другу страну. Родитељи су дознали да је Биљана, пре него што је из Митровице кренула у Краљево, у соби оставила златни накит који је носила. Када се појавила сумња, а за родитеље нада, да је девојка можда отишла у манастир, потражили су је и тамо. Прво су писали епархијама, али одговора никаквог није било. Онда су родитељи почели да обилазе манастире.
– Када смо једном приликом отишли да је посетимо у Косовској Митровици, где је студирала на Економском факултету, нисмо је затекли. После неколико сати се вратила са другарицом и рекла нам је да је била у цркви. Зато смо и почели да је тражимо по манастирима. Биљана није имала злато на себи. Све је скинула и оставила у Митровици, пре него што је те вечери кренула за Краљево. Једна монахиња ми је, када сам јој то испричала, рекла да је и она исто учинила пре него што се замонашила – прича мајка Весна.
Пошто од епархија нису добили никакве одговоре, родитељи су решили да их сами потраже. У више од тридесет манастира, па и у Патријаршији у Београду, нису желели да им кажу било шта на ту тему изговарајући се да морају да поштују жељу искушеника. А то је да они сами одлучују да ли ће, када и коме, да обелодане да су у манастиру.
–У неколико манастира смо добили идентичан одговор– испричао је отац Горан. – Монахиње су нам рекле да ако је жеља искушенице да се не зна где је, оне то неће кршити. Отишли смо затим у Београд, у Патријаршију, и ту су нам поновили да ће, ако је њена жеља да се не зна где је, сестринство манастира то поштовати.
Чинили су све родитељи да дођу до било каквог трага. Чекају и верују да ће Биљана једног дана да се појави. А наду су им дали и психолози које су консултовали и који су, на основу Биљаниног понашања које је снимила камера испред киоска, уверени да је жива. Јер, како су рекли, такво понашање говори да она жели да се сакрије, а не убије.