Филм аустријског редитеља Петера Брунера говори о односу оца и сина, али још више о Америци где је лакше говорити о Богу него отворити врата цркве онима којима је потребна помоћ. Снимио га је у САД, делимично према истинитим догађајима, са својим пријатељем, познатим глумцем Кејлебом Лендријем Џонсом и мноштвом стварних бескућника и ратних ветерана на које је отаџбина заборавила и препустила их улици. Дуго нисмо видели тако паметну и хуману причу која позива на разговор. Са ауторима и протагонистима овог остварења разговарали смо након светске премијере на фестивалу у Локарну
Није тешко замислити филм у којем млади пастор стиже у мали тексашки град на службу, затиче људе који немају где да спавају и одлучује да им помогне. Много је теже замислити шта се дешава када одлучи да им заиста отвори врата цркве. Али у тренутку када људима без дома понуди уточиште у цркви током сурове зиме, његов идеализам почиње да се судара са страхом, предрасудама и потребом локалне заједнице да заштити сопствени комфор.
Управо ту почињу „Границе Божје милости“ („Down the Arm of God”), нови филм аустријског редитеља Петера Брунера (43). У њему, познати глумац Кејлеб Лендри Џонс (37) игра свештеника Ника, човека који верује да хришћанство има смисла само ако се његове речи претворе у дело.
Кејлеб и Петер су заједно стварали овај филм, као косценаристи, продуценти, организатори и покретачи процеса (када застане), поред тога што је свако радио свој основни посао – режију и глуму. Петер је са Кејлебом најпре планирао „Границе Божје милости“, пре много година, али се десило да су најпре урадили остварење „Кроз ноћ“, док је ова знатно сложенија и осетљивија прича морала још да сачека. Покренула се из ћорсокака када им је стигла финансијска помоћ чувеног француског продуцента и редитеља Лика Бесона који је пријатељ са Кејлебом: глумац је играo главне улоге у његовим филмовима „Догмен“ и „Дракула“.
Сећања на Београд и Фест
Светска премијера филма одржана је на Пјаца Гранде у Локарну, на отвореној позорници, пред хиљадама гледалаца, а Брунер се у Швајцарску вратио пет година после филма „Луцифер“ који га је тада довео и на београдски Фест 2022. године. Већ при првом сусрету и руковању пред интервју у Локарну сетио се нашег разговора у Београду и добре атмосфере Феста, распитујући се какве су шансе да се и његов нови филм прикаже на нашем фестивалу? Чак се сетио да сам био међу првим новинарима у свету којима је тада наговестио снимање новог филма у Америци са Кејлебом Лендријем Џонсом! Сетио се да је баш те године требало у Београд да дође и Кејлеб, али је изостао, иако је проглашен најбољим глумцем Феста за ролу у филму „Нитрам“.
Већ прва сцена „Граница Божје милости“ наговештава да Брунер не жели да Никову веру прикаже као једноставну поделу на добре и лоше. Када стигне у овај провинцијски, конзервативни градић који већ неко време није имао свештеника, пастора мештани не дочекују најпре у цркви, већ у локалном бару где му келнерица, нудећи чашу алкохола, добацује: „Овом јебеном граду би добро дошло мало Бога“. И управо је она, наизглед најмање побожна особа у причи, једна од првих која Ника прихвата без предрасуда. Касније ће схватити да се те вечери у кафани осећао слободније него много пута у сопственој цркви.
Ник није представљен као непогрешиви свештеник који долази да спасе све око себе. Он уме да погреши, да опсује, да се нашали на неприкладан начин, а чак и његова вера није без пукотина, посебно зато што не уме и не може да помогне свом оцу који је такође бескућник у једном другом граду.
Пре него што стигне на службу у ново место, тражи од берберина фризуру у стилу Џона Вејна, као да покушава да се уклопи у средину у коју долази. Ник, међутим, постепено схвата да је његова највећа мука то што људи око њега не виде бескућништво као друштвени проблем, већ као нешто што треба држати што даље од себе. У почетку његови парохијани прихватају идеју заједничког ручка. Али, када људи из кампа седну за исти сто, постаје очигледно колико је та дистанца дубока, са обе стране. Бескућници нису ништа мање сумњичави према онима који не живе на улици. Многи од њих су већ били преварени, одбијени или искоришћени, па Ников позив не доживљавају аутоматски као спасење.
Редитељ је намерно избегао једноставну причу о доброчинству. Страх постоји на обе стране, али није подједнако оправдан. Локална заједница страхује за своју децу, безбедност и имовину, али се иза тих аргумената све више откривају предрасуде према сиромаштву, раси и људима који су испали из система. У тренутку када долази сурова зимска олуја, Ник инсистира да се врата цркве отворе за оне без дома. За њега то није политичка одлука, већ питање вере. За његове парохијане то је нарушавање границе коју нису спремни да пређу.
Једна плата до бескућништва
Због тога „Границе Божје милости“ постепено престаје да буде само прича о бескућништву и постаје филм о Америци дубоко подељеној по класним, расним и политичким линијама. Та Америка је земља у којој се религија, оружје, страх и идеја личне слободе лако спајају са уверењем да свако мора сам да сноси последице сопствених избора. Проблем настаје онда када филм постави питање: шта ако је човек остао без дома не зато што је то изабрао, већ због болести, губитка посла, породичног насиља или низа околности које више није могао да контролише? „Просечнoг Американца данас, због високих трошкова живота и дугова које већина људи има, само једна плата дели од бескућништва“, објашњава редитељ. „Довољно је да добијете грип или доживите неку несрећу и да останете без те плате“.
Први део филма има готово документаристички карактер. Камера посматра људе и односе међу њима, остављајући довољно простора да се напетост постепено нагомилава. Како прича одмиче, међутим, драма постаје све директнија и политичнија. Оно што је почело као покушај једног човека да помогне комшијама прераста у сукоб који више није могуће задржати у оквирима цркве – појављује се и отворено насиље. Прилично расистичко.
Ипак, најважније је што „Границе Божје милости“ нису настале само из маште двојице филмских аутора. Петер и Кејлеб су више од пет година разговарали са људима који су живели или још живе без дома широм Тексаса, од Даласа и Остина до Амарила, обилазили кампове и сарађивали са организацијама које им помажу. Људи чије су приче ушле у филм нису били само консултанти: многи од њих појављују се пред камером и користе сопствена животна искуства. Неки су, нажалост, преминули пре него што је снимање почело и видимо дирљиви опроштај са њима на одјавној шпици.
Због тога граница између глуме и стварности у филму често постаје веома танка. Поједине сцене делују као реконструкције стварних сећања (зато што јесу), док су друге потпуно измаштане. Сам Кејлеб Лендри Џонс је у том свету својеврсни аутсајдер: он у стварном животу није пастор, његов отац није живео на улици као Ников у филму и његов лик нема много заједничког са њим самим. Та разлика омогућава филму да постави још једно важно питање – ко има право да исприча нечију причу и како то учинити, а да се од људи који су већ маргинализовани не направи само материјал за филм?
С једне стране, постоји опасност од такозваног „белог спаситељства“, од приче у којој образовани човек из средње класе, белац, долази да спасе беспомоћне. С друге, постоји опасност да се проблем бескућништва ублажи, романтизује или претвори у још једну сентименталну причу у којој правда побеђује. То је избегнуто зато што сами људи који су прошли све страхоте бескућништва играју практично сами себе и своје животе. Зато гледаоци, готово без изузетка, размишљају колико је заправо танка граница између „нас“ и „њих“. Јер, посао који данас имамо, стан који плаћамо и живот који нам делује стабилно можда нису гаранција да ћемо сутра бити на истој страни те границе.
Са таквим размишљањима започињемо необичан сусрет и разговор са седам учесника овог филма: редитељ Петер Брунер, главни глумац Кејлеб Лендри Џонс, глумица Индија Мари Крос, као и некада бескућници, а данас активисти и јунаци филма „Границе Божје милости“ – Барт Гатри, Крис Израел, Џон П.В. Џонс и Кип Ли Билапс.
На маргини друштва
Наравно, највећа звезда у тиму је Кејлеб који је често у каријери, посебно у холивудским хитовима играо несимпатичне ликове, од вампира преко расисте до масовног убице. Са друге стране, Индија је на почетку каријере, али има огромну харизму, магнетски својом појавом на екрану привлачи све око себе и човек би помислио да ће уживо срести једну велику диву у Ријана стилу. Напротив. Сасвим нормална, приступачна и паметна девојка. Једноставно – сестра! Право откриће америчког независног филма.
Прво питање, логично, упућујем редитељу (а после тога ће се разговор дешавати по сопственим правилима и динамици): како су се Кејлеб и он, Американац и Аустријанац, упознали и почели сарадњу?
– То је било, мислим, 2015. године, када смо заједно спремали филм „Кроз ноћ“, а први пут смо се срели у Лос Анђелесу, када сам га упознао и пожелео да га ангажујем за тај филм. Видео сам га како долази на скејтборду, обучено у зелено, и даје цигарету некоме са улице. Помислио сам: „Нема шансе да је то Кејлеб“! Давао је цигарету човеку који је био бескућник. И некако сам помислио како ме подсећа на људе које много волим. Када сам се бавио музиком и нисмо имали новца и слично, једноставно сам проводио време са људима на улици. Код мене никада није постојао тај осећај дистанце, страх од додира или блискости са неким другачијим.
Много година касније постали су пријатељи и решили да своју креативност усмере ка нечему значајном, да направе нешто што нм је веома важно на личном плану, али што истовремено може да произведе и друштвени одјек у који снажно верују.
– Имали смо шест различитих могућих прича, али смо се веома брзо окренули истинитој причи о свештенику који током зимског таласа екстремне хладноће покушава да помогне бескућницима – говори редитељ. – Та прича нам је била занимљива јер представља својеврсну раскрсницу у поимању човечности. Дилема је како бисте ви одлучили шта да урадите у таквој ситуацији? Ако сте део заједнице верника која се одједном суочи са „проблемом“ имаћете једно виђење ситуације. Али, ако ситуацију погледате из перспективе људи који се готово смрзавају до смрти, онда постоје неке врло јасне моралне чињенице. Ако вам, рецимо, дете падне у базен, нећете размишљати: „Да ли прво да попијем гутљај пива“ па да кренем да га спасавам! Не, прво ћете спасавати дете. Управо из те противречности, зависно од тога на којој сте страни, желели смо да направимо нешто што говори о сложености људске природе. Одлазили смо у кампове бескућника, упознавали стварност људи који немају кров над главом и живе на маргини друштва, а онда их позивали да нам се придруже у нашим напорима да створимо ову филмску причу.
Поверење је најважније
Петеру и Кејлебу је било важно да ти људи са улице сами буду аутори нечега што су доживели, да своје животно искуство заједно са њима преведу у филм, кроз дуг процес изградње поверења, и да добију прилику да одиграју неки лик.
– На тај начин су истовремено били и заштићени тим ликом – наставља Петер. – То нису само они лично. То је нешто што могу да оставе иза себе и једног дана погледају уназад. Такође, тако смо имали прилику и да их питамо како да нешто урадимо исправно? Дакле, све је почивало на идеји да удружимо снаге и заједно изградимо поверење. Био је то дуг пут – требало је пронаћи право место, праве људе, а онда и новац за цео пројекат. Неки од ових људи су сада овде са нама. Они су активисти који се боре за права бескућника, људи који су и сами живели на улици, или војни ветерани који су били у рату и о неким стварима могу да говоре много боље од нас, од мене свакако, јер сам ја из Европе, а они су из Америке.
То упознавање филмаџија и бескућника је некако ишло природним током, поверење се изградило релативно брзо. Крис Израел, бивши војни ветеран који данас помаже ветеранима без дома, каже да је брзо заборавио на сваку сумњу према двојици аутора.
– Први пут када сам их упознао разговарали смо десетак минута и тек после годину дана сам поново срео Петера и тада смо разговарали сатима, данима. Јуче сам први пут срео Индију, а данас бих због ње стао испред воза. То је зато што Петер верује Кејлебу, Кејлеб верује Џону, Џон воли Индију, Индија верује Петеру… цео глумачки ансамбл функционише на тај начин, основа је поверење.
И за Барта Гатрија, машинског техничара при војсци, који је прошао неколико периода бескућништва, све се сводило на поверење:
– Ја верујем Кипу, а Кип је познавао Петера. Овај чудни Аустријанац ме је видео неколико пута како говорим на разним скуповима и једног дана ми приђе да пита хоћу ли да играм у његовом филму? А ја кажем: „Па, проблем је у томе што сам током службе у војсци претрпео доста повреда мозга и једва да ичега што треба да научим могу да се сетим“. А он каже: „Ма не брини, решићемо то“. И тако је и било. Само би ми рекао: „У реду, желим да урадиш ово, нешто отприлике овако“. Није се много глумило, све је било веома природно јер се велики део снимања заиста дешавао у том тренутку, у ситуацији коју би нам Петер поставио. Због тога је тешко поверовати како је Петер уопште успео да изведе све ово. Он и Кејлеб су заиста урадили нешто невероватно. Лудо је када помислиш како су успели. Мислим да велики део наших реакција у филму заиста јесу реакције које су се дешавале у том тренутку. И те реакције су биле искрене. То не значи да нисмо разумели шта се дешава или шта ће тај филм бити, али мени је лично било много лакше да се у овом филму нађем у таквој ситуацији, а да не размишљам о лику и сличним стварима, већ само о искреној реакцији на оно што је речено или урађено.
Сурови живот жена са улице
Некако је то поверење постало важна тема овог интервјуа. Редитељ пита да ли може да дода још нешто о томе и одмах прелази на ствар, обраћајући се више људима са његове стране стола:
– Када говорите о томе како је вама било, на неки начин осећам, можда грешим, одређену дозу скептицизма према онима који вам нуде помоћ. Могу да вам кажем да је за нас било исто када смо одлазили у кампове бескућника који су већ имали различита искуства са бројним невладиним организацијама. У Америци, за разлику од Европе, не постоје образовани социјални радници који се баве људима без дома. Многи хоће да помогну, али не умеју и ту настају неспоразуми. Не можете ви да тек тако уђете у нечији дом, макар он био од картона, и да му говорите шта треба да ради, не питајући га да ли он то може или жели. Кажу им да из свог кампа на периферији треба да дођу у центар града по помоћ и добиће је. Али, како да напусте свој картонски дом у коме имају љубимца, пса рецимо? Неко ће га украсти, неко ће провалити у ту кућу од папира, уништити је… Да не говорим о ситуацији када жена, бескућница, крене по помоћ и центар града којим опасностима је изложена. Бескућнице у Даласу, према статистици, у просеку буду силоване осам пута недељно. Стварност жена које живе на улици је филм за себе. Ако си жена на улици, ниси зависник од дрога или немаш неко теже психичко оштећење, после пет година ћеш све то добити и постати. Живот бескућника је као повратак у далеку прошлост у којој влада брутални патријархат каквог ми данас, углавном, више не познајемо.
Као да је баш мали скуп постао нека врста пријатељске исповедаонице. И Барт Гатри би да још нешто дода:
– Постао сам бескућник јако млад, тек сам био изашао из породице у којој сам био усвојен и где сам био жртва педофилије. Оно што сам тада научио било је да могу да користим своје тело како бих добио оно што ми је потребно. И зато жртве врло често наилазе на предаторе. Постоји тај аспект: „Урадићу шта год морам да урадим да бих имао кров над главом, да бих дошао до следеће дозе или следећег пића“. Људи тога често нису свесни. Са 20 година сам покушао да се убијем у мотелској соби у Лос Анђелесу. Сада сам већ 48 година, трезан сам и срећан што могу да држим мотивационе говоре. Радећи на овом филму научио сам да оно што сте доживели или били јуче не мора да одреди оно што ћете радити или бити сутра.
Индија Мари Крос, професионална глумица и то сјајна, тумачи бескућницу Рејвен која је у другом стању и највећа је подршка свештенику у његовој мисији помагања људима без дома.
– Волела бих да кажем, ако то неће гледаоцима покварити гледање филма, да сам посебну пажњу на снимању поклонила чињеници да је Рејвен трудна. Не само зато што су деца нешто драгоцено, већ зато што трудноћа у себи носи неку сировост. И мајчинство је сирово искуство. А када свему томе додате бескућништво, мислим да је готово незамисливо колико мало људскости те жене могу да осете у таквој ситуацији. Не мислим да било који лик или било која прича заиста могу у потпуности да дочарају или достојно представе такво искуство. Као глумица, улазите у то са надом да ћете успети. Али, мислим да је то степен нечовечности који, надам се, ниједна жена никада више неће морати да искуси.
Стид нас покреће
Аутори филма би волели да он подстакне гледаоце на размишљање, посебно о људима које најчешће не виде поред себе, за које можда и не знају да живе, животаре баш поред њих, иза сивих картона и првих шумарака.
– Покушавамо да искористимо овај филм као прави покретач разговора о епидемији бескућништва и о томе како уопште разбити стереотипе – објашњава Петер Брунер. – А филм заправо не заузима страну, представља реалистичну реакцију и искрен приказ обе стране. У овом филму можете да осетите емпатију према обе стране, било да је реч о конзервативном граду или очајним људима у кампу. Можете да видите обе перспективе и оправдање за поступке и једних и других, истовремено посматрајући причу кроз два различита угла. Мислим да је то веома јединствено и да ће публика то ценити.
Кејлеб Лендри Џонс додаје:
– Мислим и да ће код неких људи изазвати осећај стида. А онда је на сваком појединцу да ли ће тај осећај потиснути, превазићи или га рашчланити и заиста се суочити са собом. Не мислим на стид у негативном смислу. И стид може да буде снажан покретач, може да вас покрене, да вас натера да кренете напред и да погледате себе на другачији начин, на начин на који можда никада не бисте размишљали да нисте осетили тај стид . Знам да сам ја имао много, опет несвесних, предрасуда према бескућницима. Зато се и код мене појавио стид када сам их упознао, када сам почео дубље да разговарам са њима и схватио колико сам ограничавао представу о томе ко су они и колико дубоко могу да се повежем са њима. Тај процес ме је дефинитивно учинио скромнијим. Успео сам да превазиђем тај стид и да прођем кроз њега на здрав начин.
Истина је да људи понекад тешко могу да прихвате и сваре велику количину тешких прича, да их обраде у свом мозгу.
– То може да буде веома тешко, посебно ако је ваш посао управо то, да слушате приче тих људи и да им помажете – каже Кип Ли Билапс који је шест година био бескућник на улицама Лос Анђелеса, зависник од алкохола, а данас је активиста, помаже нескућницима да буду сити, све под паролом „људи су гладни сваког дана, а не само за Божић“. – Човек на неки наћин изгради оклоп који га штити од тога. Настане замор саосећања. Али, без обзира на све, понекад је потребан само један мали успех да поново распламса ту ватру. Имамо много неуспеха, знате, личних неуспеха људи које покушавамо да спасемо, људи који се изгубе у систему. Али, један једини успех који можете да понесете кући, макар био сасвим мали, поново ће распламсати вашу жељу да помогнете следећих двадесеторо људи.
Некадашњи маринац, са искуством рата у Ираку, Џон П. В. Џонс (иначе Кејлебов брат) задовољан је и што се филмом у коме игра малу улогу баца светло на проблем ратних војних ветерана које друштво потпуно одбаци по повратку кући.
– Људи у Америци дају много новца организацијама које помажу ветеранима. Али те велике ветеранске организације не помажу малим организацијама које би могле да искорене бескућништво међу бившим војницима. Те мале организације су на терену, оне познају ситуацију, за разлику од великих које од себе стварају брендове. Међутим, те велике не желе да помажу малим, не желе да деле огроман новац који добијају са онима који би заиста знали како да помогну људима. Не, они већи део тог новца узимају за своје плате. Иако је, у суштини, ово хуманитарно питање, они који имају моћ, капиталистичко друштво које тренутно управља Америком, користе расу, религију, чињеницу да ли имате кров над главом или га немате – све те различите поделе – како би замаглили ширу слику. А та слика је да постоје људи који управљају системом, а не раде у најбољем интересу друштва, људи, Американаца. Били под кровом или не, ви сте људско биће и заслужујете оно најосновније – храну, воду и склониште. И када бисмо само успели да превазиђемо ту препреку, мислим да би Америка изгледала лепше. И свет би изгледао лепше. Али за то је потребно много свести. Много труда. Много спремности да се нешто уради. И надам се да овај филм може да буде оно што ће то подстаћи.
Одговорно и искрено
Посебно су редитељ и главни глумац, Петер и Кејлеб, али и као сценаристи и продуценти, толико дуго укључени у ову тему да сада више не могу тек тако да је оставе иза себе.
– Имамо нови пројекат на којем радимо, још један филм о бризи за друге и помагању, такође веома снажно везан за одређено окружење – открива Кејлеб. – Настављамо оно што смо започели. Све односе које смо успоставили током рада на овом филму настављамо и кроз кампању друштвеног утицаја. Овај филм мора да буде почетак разговора. Ми га гурамо напред, а потребни сте нам и ви да га погурате. Желимо да укључимо и медије и Ватикан… Имамо и један други пројекат у којем покушавамо да се бавимо још једним табуом америчког друштва. И некако смо, без намере да то урадимо, дошли до тога да развијемо сопствени начин снимања овог филма. Не бих рекао да смо измислили неки потпуно нови модел, али смо пронашли сопствени начин да направимо филм онако како је он морао да буде направљен. А то је значило да идемо против већине уобичајених начина размишљања о томе како се филмови снимају. И многим људима је било веома тешко да то прихвате. Зато Питер и ја очајнички тражимо још људи који су спремни да радикализују свој начин размишљања и схвате да не постоји само један начин да се направи филм.
Петеру се чини да њих двојица некако померају границе својим приступом послу:
– И то озбиљно. Многи филмови се раде са натуршчицима и професионалним глумцима и комбинују их. То није ништа ново. Не желим да кажем да смо необични, јединствени или посебни на било који начин. Само сам, гледајући све препреке на које смо наилазили схватио да је оно што радимо необично и да би више људи требало да разуме зашто то радимо. Чак и многе непрофитне организације које раде са људима без крова над главом говориле су: „То не можете да урадите са бескућницима“. Или: „Овако треба поставити структуру финансирања“, или „Овако се плаћају људи“ или „Не можемо да збринемо све, они и даље морају да живе на улици“… Да смо их све слушали, никада не бисмо снимили овакав филм. Наша је одговорност као филмских стваралаца да покушамо да то радимо одговорно, исправно и са поштовањем. Надам се да ћу у будућности видети више људи који ће стати иза оваквих прича, јер постаје све теже направити нешто што заиста може тако широко да отвори разговор.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ