Петроварадинска тврђава и њене тајне: привукла и ловце на духове

Остала је оваква какву је данас имамо захваљујући двојици, како неко рече, хероја. два пута јој је било намењено рушење, али је нису дали генерал краљеве војске драгош Ђелошевић и италијански заробљеник Ђилдо песапане. по многим тајнама и мистеријама је позната, па су ту својевремено били и чланови екипе емисије „Ghost hunters InternatIonal“

Дан сунчан, снег блешти, полиција на све стране. У колима, поред кола, на главним капијама тврђаве. Распоређени свуда. Кога чувају или чекају, питају се сви када закораче на горњи плато Петроварадинске тврђаве. И одговор је убрзо стигао у виду тамних лимузина са полузатамњеним стаклима. Било је, додуше,у том мини-конвоју и обичних возила, па и један мали комби.

Време је ручку, а датум 1. фебруар. Дан је Града Новог Сада, када је 1748. године ова варош проглашена слободним краљевским градом, а царица Марија Терезија потписала „Повељу слободног краљевског града“. Нови Сад је том повељом стекао аутономију високог степена у оквиру тадашње Хабзбуршке монархије.

И, када је дан неког града, тада цео град слави. Преведено – не ради. А градски челници су и на ручак себе и госте извели. На Тврђаву.

Нису никоме сметали, а туриста је било поприлично. Ни туристи нису њима, јер се у ресторан на кафу није могло. Домаћи су гледали у тањир, гости у Дунав и Нови Сад. Одавде је стварно леп поглед на град.

А да није било генерала Драгоша Ђелошевића и Италијана Ђилда Песапанеа, питање је да ли би тог осунчаног петка туристи шетали а домаћи се гостили на овом простору. Или би то била гомила рушевина зарасла у шибље. Или нешто друго.

Наставак прочитајте у броју 3134.