Истина је да није толико важно зашто се буне Леваци из циглане – дружина филозофа, уметника, студената и разних неснађених и несхваћених особа у својим двадесетим годинама, јунаци романа „Месечари“. Истина је да није превише битно зашто и како Ђурађ, Саша, Гриша, Ива, Јорга, Мика и остали изазивају полицију и беже пред њом, каква им је судбина. Истина је да је то све занимљиво, али те ствари су подређене начину на који они размишљају о животу и ономе што им се дешава. Опчињавају нас њихова запажања и размишљања, сасвим необично постављене мисли и логика живота који лебде између маште и стварности.
На папиру Далибор Пејић (39), отац Циглане и Левака, а саборац поменутих јунака, ради вежбе са речима, и мисаоне и гимнастичке. Окреће их, умеће, наставља, додаје, измишља, а све како би изразио себе и завео читаоца који не може тек тако да напусти једну и пређе на другу реченицу у „Месечарима“. У једном пасусу каже „…миц по миц, две стотине мицева даље…“. Тако се и сами осећамо док читамо: много мицева касније мозаик чудесних судбина и мисли слажу се у један чаробни свет Пејићевих месечара. У њему има „растрвољеног блата“, људи који су „усмејани и усамљени“, погледа „отеклих од сажаљења“, ситуација у којима осетите „олакшање од двадесет хиљада индијских слонова“, где наилазите на „сузе пуне гелера“ што их над судбином наше земље рони „француски филозоф и хуманиста, сав мусав од сладуњавих речи“, али схватамо и како изгледа „депонија баналности“, живот којим влада „забава, загушљива и нападна“, док самоиронију препознајемо у лику „сладострасног уживача у сопственој памети“.
– Језик ми је јако важан и мислим да он може да постоји и ван радње романа – сматра писац. – Свако од нас има неки свој товар осећања који везује за одређене речи, па тако и ја. Занимљиво ми је било да се играм тиме. Мислим да је то нешто што сам волео да радим од школских дана. Некада ми се дешава да речи бирам по звучности. Волим, рецимо, јотовање, када се реч некако разлива у устима. У роману је то играње речима и појмовима углавном везано за неко несналажење ликова, њихову збуњеност и то говори шта је мени било важније од радње.
Текст и фотографије Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању