Цењени новопазрски писац и песник Енес Халиловић написао је нови роман „Бекос“ посвећен тајнама људске душе и разоткривању прерасуде да људи никада нису били лоши као данас. „Човек је увек био човек, а то се најбоље види на великој висини“, каже аутор чија дела воли и публика и критика
Представљање романа „Бекос“ Енеса Халиловића (48) одржана је у књижари “Делфи” у Београду и том приликом су, поред аутора, говориле књижевне критичарке Весна Јовановић и Марија Благојевић.
Роман „Бекос“ прати животе три јунака који говоре о себи, самим тим и о времену и поднебљу у коме живе. Први глас припада психијатру Пилорети који се враћа на Пештерску висораван да сахрани оца и суочи се с тишином празне куће, мутним сећањима и друштвом које се неповратно распало. Други је глас Лемеза који психијатру Мартину прича свој живот и додирује срж најдубљих тајни балканских криминалних кланова. Трећи глас је Мартинов – исповест о вези с Лемезовом сестром и сумњи да можда дели с њом више него што би смео.
У свом препознатљивом маниру, Халиловић преплиће различите просторе и цибилизације – Балкан, Троја, Рим, Северни пол, Русија – тумачећи античке књижевне јунаке и оживљавајући исконску везу Вергилијевог Енеје са Балканом. Халиловић је казао да је у свом новом роману дао све од себе и да у њему има доста документарног и истинитог:
– Задовољан сам када неко прочита нешто што сам написао јер је ово свет у којем нико никога не слуша, где нико нема стрпљења ни за кога, а камоли да се посвети књизи и прочита је. “Бекосу” сам дао све што сам могао, пре свега љубав и пажњу, играо сам се, писао сам по неколико пута различите делове… Све своје књиге прелазим више пута, за овај роман сам неколико година скупљао грађу и скоро да сам искрварио док сам писао, али жив сам опет! Дао сам књизи све што сам имао. Никада не бих могао опет да је пишем јер човек похрани себе у таквом штиву и то је то.
Халиловић је мишљења да ниједан писац не може да напише савршену књигу и да зато воли да се посаветује са другим писцима и књижевним критичарима у току писања, како би добио савет или неку сугестију: „Свиђа ми се изрека да добра књига има хиљаду мана, а лоша само једну – ту што је лоша”.
Књижевна критичарка Марија Благојевић је напоменула да „роман специфичним чини његова фрагментарност, мозаик који је врло карактеристичан из перспективе која обликује кратке приче, шири се у пасаже и заокружују уметничку истину”.
Говорећи о простору који повезује његове јунаке, Халиловић је истакао:
– Адреса мојих ликова није тамо где се радња дешава, адреса је у мени, али свако мора да има и свој завичај. Простор Пештера јесте место многих мојих прича, место где је природа сурова и ту се показује човек у својој дубини. Чим се попнете на неку висину, где су услови сурови, одмах се покаже људска природа, ко је добар, а ко лош. Свака кризна ситуација показује какви смо. Сведок сам овог времена и ових простора и имам потребу да запишем све те необичне приче које делују нестварно. Моја прича наравно није социолошка, али углавном то јесу истините приче. У књизи су присутни и моји разговори са многим песницима и можете наићи на њихове стихове.
Књижевност великих писаца попут Софоклеа или Вергилија је таква да, када прочитате њихове књиге, ви не можете да не комуницирате са њима, те његова књига, како је истакао, није омаж тим великим античким писцима већ расправа с њима.
– Моје књиге не траже обавештеног читаоца, он не мора да зна историју књижевности, али може да му помогне и да му значи нешто – додао је Халиловић и оценио да је проза данас у великој кризи јер “сигурно седамдесет одсто романа остаје непрочитано зато што су људи у доба развијене технологије постали размажени. Никад није било теже писцу да задовољи пажњу читалаца јер је данас највећа конкуренција и већина романа остаје непрочитана, осим за ужи круг људи.
Да би привукао и одржао пажњу читалаца, писац је доста истраживао, чак и у сивим зонама живота:
– Много сам разговарао са људима из подземља док сам писао ову књигу и то може да се примети на њеним страницама. Посебно сам тиме желео да се бавим, истраживао сам много грађе, судских списа, жалби, разговарао са учесницима… Увидео сам да код њих још постоји искреност у међусобним односима. Код народа који срећете у животу, политици, култури, бизнису, чак и породици, има врло мало искрености. Читајући читуље које криминалци дају једни другима, запитао сам се зашто међу њима има поштовања и искрености, а међу другим људима све мање пријатељстава. Да ли их је та опасност приближила? Као некадашњи новинар сам видео свакаква зла међу људима, познајем сваког гаврана у политици, криминалу, бизнису… Мислио сам да су само сада људи такви, али када сам читао Плутархову књигу о Дијону, како је изгубио власт у Сиракузи, увидео сам да је и тада било издаја, покварености, и да заправо је човек увек био човек. Мислимо да овога никада није било, то је наша грешка, увек је било и свуда је било и човек је увек био исти! Много је документарног у овој књизи, јер из уста обичног човека излази поезија коју записујем. Зашто бих негде користио машту када је сам живот то надмашио?
Кључ његовог приповедања је да „човек мора проговорити и да што мање говори, буде му теже. А проговарањем лечи себе од траума“.
– Зато моја књига јесте мозаик јер сам посматрао живот. Желео сам да ујединим прозу и поезију, да видим како ће се нешто што је изговорена реч или тужба преточити у уметност. Али моја књига није оптерећујућа, желео сам да буде приступачна свима. Верујем у природност језика који мора да настави да тече. Уметност је пут да себи објасним живот који живим.
Приредио С. Јокановић