Књигу је написао и објавио пре више од две деценије, али као да тек у ово доба добија свој прави значај. Роман „Други живот Адолфа Х.“ је француски писац Ерик-Емануел Шмит (63) писао у тренутку када је бивши атеиста у њему постајао агностик. Када се, као доктор филозофије са дипломом универзитета Сорбона, већ посветио размишљању о вери и религији. Роман „Јеванђеље по Пилату“ је постао књижевни хит у свету на преласку два миленијума, а Шмит притом права звезда европске позоришне сцене. Његови комади „Посетилац“, „Фредерик или булевар злочина“, „Загонетне варијације“, „Оскар и мама Роз“ били су хитови и код нас.
Годину дана касније стигао је много конкретнији одговор на питање које је себи постављао: где су корени зла? „Други живот Адолфа Х.“ је нека врста антибиографије Адолфа Хитлера. Главни јунак је млади немачки сликар Адолф Х. који живи у исто време кад и његов, по злу чувени, сународник Адолф Хитлер, познат и као Фирер. У ствари, Адолф Х. је оно што је Хитлер желео да буде – сликар. Али, као што знамо, на бечкој Академији комисија је два пута одбила да Хитлера прими у своје студентске редове после чега се озлојеђени, самоуки сликар окренуо политици. И покушао да уништи свет.
Шмит изврсно плете радњу на два одвојена колосека пратећи животе сликара и диктатора, питајући се како би свет изгледао да је Хитлер примљен на „проклету“ академију и да је постао лош сликар? Да, конзервативне снаге би овладале Немачком свакако, после понижења и беде у коју је земља бачена након Првог светског рата, али засигурно не би било антисемитизма, Холокауста, идеје о вишој раси, животном простору… И готово да би могли да кажемо да овај драгоцени роман нуди као бонус засебну књигу у виду дневника писања „Другог живота Адолфа Х“. Подједнако узбудљив као и сам роман, овај дневник нам говори о размишљањима, страховима и дилемама са којима се аутор суочавао налазећи се лицем у лице са Адолфом Хитлером.
Своја филозофска размишљања Ерик-Емануел је бриљантно ставио у службу једноставног приповедања и динамике приче, што говори не само о његовом таленту, већ и о богатом животном искуству и природи самог аутора. Несташни тинејџер из Лиона имао је десет година када му је посета биоскопу променила поглед на свет, шест година више када га је позоришна представа убедила да се посвети писању и театру, а ноћ када се изгубио у афричкој пустињи Сахари потпуно је поништила његове дотадашње ставове да Бога нема.
Почео је да говори: “Не знам да ли постоји, али сам сигуран да постоји“. Читав циклус књига које је писао у првој деценији овог века посветио је светским религијама попут ислама, хришћанства, будизма, јудаизма, конфучијанизма… Добитник престижне „Гонкурове“ награде, Шмит је истинска књижевна звезда данашњице чија су дела преведена на 45 језика. У слободно време снима филмове (истина, без већег одјека), глуми у представама по својим текстовима, преводи опере, а стигао је да једном приликом буде и спортски коментатор.
Егоизам је кључ свега
Роман „Други живот Адолфа Х.“ је за домаће читаоце превео професор Никола Бијелић (као и наш разговор са писцем), а објавила кућа „Клио“ баш за Сајам књига чији гост је био и Ерик-Емануел Шмит. Поред потписивања књиге, разговора са читаоцима и новинарима, стигао је да посети и позориште „Мадленијанум“ где се те вечери изводио његов комад „Да кренемо из почетка“. Разговор са Шмитом за „Илустровану Политику“ почели смо баш од недоумица које су га обузимале пишући роман пред нама. Најпре – због чега су његов француски издавач и он сам вукли свако на своју страну када је реч о наслову књиге?
– Он је желео описнији наслов као што је „Два живота Адолфа Х.“ или „Други живот Адолфа Х.“ док сам ја био наклоњен неком више филозофском називу као што је „Удео другог“, како и гласи у оригиналу, на француском. То је двосмислен наслов јер указује на део друге особе у нама, али и на нашу отвореност према другоме. Хитлер као историјска личност уопште није био отворен према другима, за разлику од лика у књизи Адолфа Х. који је сасвим другачији. Тако смо издавач и ја постигли компромис да у целом свету назив књиге буде као и у Србији, а у Француској да остане мој избор који је, можда, превише тешко адекватно превести на друге језике.
Зашто сте хтели филозофски наслов, јер писање вас је, како сте једном рекли, ослободило стега филозофије и убацило у свет уметности?
– Зато што је за мене ово прави филозофски роман који поставља нека од кључних питања филозофије, на начин својствен фикцији. На пример, како човек постаје чудовиште, варварин, диктатор и како поведе рат који доведе до педесет и пет милиона жртава? Поред тога, за мене је главни филозофски проблем било питање зла и његовог порекла. Не сматрам да књижевност треба да буде само забава већ да мора нечему и да служи. У суштини, ја сам човек 18. века, што се и не види много, али мислим да су писци тог доба, попут Волтера, Дидроа, Русоа и других постављали филозофске дилеме тако што су причали и писали о њима.
И јесте ли пронашли корене зла?
– Да. Сматрам да је узрок зла у егоизму, када људи мисле да су само они важни на свету, да су битни само њихова уживања или успеси и да једино њихов живот има вредност. То је животињска природа која када се јави у људском свету доводи до зла.
Смешна и лоша књига
Због чега су вас породица и пријатељи одговарали да пишете ову књигу?
– Зато што је веома опасно писати о Хитлеру, јер се често мешају хитлерологија, односно наука о Хитлеру, са хитлерофилијом односно наклоношћу према Хитлеровом лику и делу. Код куће имам библиотеку која је много већа од ове у Француском институту у Београду где седимо и у њој су само дела посвећена Трећем рајху, Хитлеру и нацизму. Да сам хтео да будем неонациста ја сам то могао, али ја имам потпуно другачије ставове. Својим ближњима сам покушао да објасним зашто треба разумети Хитлера. Нисам желео ни да га правдам ни да га унуштим, већ да га изнутра разумем, да схватим како је дошло до тога да један човек постане чудовиште и симбол зла.
Ипак се нисте усудили да за потребе писања овог романа и лично одете до продавнице и купите Хитлерову чувену књигу „Мајн кампф“, која се сматра уџбеником нацизма, већ сте послали неког другог? Треба ли та књига уопште да стоји на полицима библиотека и продавница?
– Да будем искрен, нисам могао да купим ту књигу зато што сам у Француској веома познат и не могу да крочим двадесет метара ван мог дома, а да ме неко не препозна. Нисам желео да се по мрежама пише како Ерик-Емануел Шмит чита „Мајн кампф“. Сматрам да такве књиге не треба забрањивати, јер не постоји бољи начин да их униптите од тога да их читате! Посебно што је „Мајн кампф“ једна смешна и лоша књига. Мислим да ниједну књигу на свету не треба забрањивати.
Претпостављам ни уметнике који су себе везали за људе попут Хитлера, а ту не мислим само на славну редитељку Лени Рифенштал која је својим документарцима величала његову власт?
– То највише зависи од тога шта дело говори. Ако је уметник антисемита рецимо, али његова књига или филм то нису, онда нема разлога не читати такву књигу или не гледати такав филм. Ми у Француској имамо доста контроверзи са великим писцем који се зове Луј Фердинанд Селин који је био антисемита. Сматрао је да је Хитлер сјајан тип, а своја уверења није променио ни након Другог светског рата. Међутим, он је написао једну изврсну књигу „Путовање на крај ноћи“, потресну причу разочараног учесника Првог светског рата, која нема никакве додирне тачке са његовом идеологијом. Селина можете да осуђујете, али не и ово његово дело, које је и део школске литературе у Француској.
Вас је, кажете, књига „Други живот Адолфа Х.“ променила. Како?
– Писање књиге је духовна авантура за мене. Ја не пишем да бих рекао оно што мислим, већ да бих себи открио шта ја то мислим. Оловка је моје оруђе откривања и истраживања себе самог. Када говорим, теме могу бити врло једноставне, али када узмем оловку, тада почињем да схватам сложеност тема којима желим да се бавим. Никада не знам где ће ме оловка одвести, то сазнам тек на крају, са последњом реченицом књиге. Када кажем оловка, данас је то компјутер, али у време писања „Другог живота Адолфа Х“ то је заиста била оловка.
Смрт за слободну мисао
Обећали сте себи да ћете бити другачији човек након писања ове књиге, а посебно ме занима шта сте мислили када сте рекли да ћете се „чувати једноставних решења“ и да ћете „сумњати у свакога ко уме да одреди непријатеља и упре прстом у њега“?
– То су сложена питања. Демократија често производи резултате који су супротни њеној суштуни, а један од њих је демагогија. Демагог је онај ко каже да има једноставно решење за неко компликовано питање. Демагог је онај ко увек проналази кривца у другоме, неког жртвеног јарца. То могу бити Јевреји, Арапи, мигранти, европејци… и данас има много политичких партија и државника који олако упиру прстом у „непријатеље“. То је смрт за слободну мисао.
Па и код нас је то случај: Европска унија и САД желе да за кратко време реше хиљадугодишњи проблем Србије, Косова и Метохије?
– Та страна мешања су увек проблематична, јер велике силе желе да уклоне проблем, а не да се њиме баве и можда га реше.
Имали сте десет година када су вас родитељи одвели у биоскоп да видите један ратни филм и он је променио ваш поглед на свет? Шта је у њему било толико снажно да вас одреди као човека?
– То је био филм „Ноћ и магла“ Алена Ренеа. Открио ми је нацистичке логоре за масовну ликвидацију људи. Видео сам лица деце у тим логорима, нека већ умрла, а нека на ивици између живота и смрти. Иако су та деца била недужна, у њиховим очима је могло да се осети како она мисле да су крива чим су се нашла на таквом месту. У истом тренутку стао сам на страну те деце и, на неки начин, постао један имагинарни Јеврејин, још једно дете у логору. Запањила ме је и потресла још једна ствар у том филму. Моји бака и дека су били Немци из Алзаса, региона који је више пута припадао Немачкој, а данас Француској. За мене је немачки језик којим су говорили бака и дека био језик љубави и нежности, а онда сам у филму видео Хитлера који тим језиком исказује огромну мржњу. Тада сам пожелео да схватим шта се дешава, како један језик може да буде и језик мржње и језик љубави и како њиме могу да говоре толико различите особе какве су Хитлер и моја бака? Тада сам схватио да у сваком од нас постоји чудовиште које неко или нешто може да активира. То је сигурно била искра која ће касније довести до моје жеље да напишем ову књигу.
Били сте сценариста многих филмова, неке сте режирали, а неки су, видимо, променили ваш живот. Да ли је филм за вас данас само хоби који се повремено бавите или бисте волели да му се озбиљније посветите?
– Ипак, хоби. За мене је књижевност врхунска уметност, иза ње су, ту близу, позориште па онда музика. Филм је много даље од ових уметности. Бојим се да ће моје речи изазвати презир према мени међу синеастама, али мислим да је филм минорна врста уметности, баш попут шансона. Филм се често мења и ретка су она дела која превазилазе епоху у којој су настала. Музика, фотографија, ритам, стил филма, све то тачно одражава време у коме је филм настао и углавном слабо комуницира са новим генерацијама. Зато често имате нове верзије старих филмова, док у књижевности немате нове адаптације старих дела. Сервантес, Чехов, Пруст, Балзак, Толстој, Молијер… док читам њихове приче имам утисак да су настале овог јутра.
Кад смо код позоришта, у представама по вашим делима играле су француске глумачке легенде као што су Ален Делон и Жан-Пол Белмондо. Каква су искуства у раду са њима?
– Њих двојица јесу били део мог замишљеног позоришног света. Када сам писао „Загонетне варијације“ баш сам мислио како би Ален Делон био идеалан за главну улогу, а радећи комад „Фредерик или Булевар злочина“ размишљао сам о Белмонду. Ален и Жан-Пол су деценијама на неки начин увек били конкуренција и увек су гледали шта онај други ради. Када су се „Загонетне варијације“ појавиле пред публиком, постигле невероватан успех и сви говорили о Делену, Белмондо ме је позвао телефоном и прво што је рекао било је питање: “А ја“?
Моцарт као узор у писању
Одмах испод позоришта на лествици озбиљних уметности по вама је музика, а позната је ваша љубав према славном аустријском композитору коме сте посветили роман „Мој живот са Моцартом“. Зашто баш он?
– Много писаца као узоре наводе друге писце, а мој узор је Моцарт. Он постиже максималан ефекат са минимумом средстава. Све је љупко, широко, светло, не изгледа дубоко и тешко иако у суштини јесте. И ја се трудим да пишем тако, да ствари буду јасне и изгледају једноставно. Као што је случај са Моцартом. Превео сам његову „Фигарову женидбу“ на француски језик. Постојао је стари превод из 19. века када су се опере певале на француском. Ја сам преводио на модеран начин, ослањајући се на Бомаршеов комад јер је либрето за ту оперу настао према Бомаршеовом комаду, француском аутору из 18. века. Било је дивно и задовољан сам што је публика најзад могла на прави начин да схвати о чему се ту ради и понекад је смех у сали био јачи него музика оркестра. С времена на време се изводе опере са мојим преводом на француском, али већином на италијанском, јер се публика већ навикла на то, али и зато што је опера место великог снобизма. Људи се само праве да разумеју немачки, руски или италијански језик на којима су писане најпопуларније опере.
А сада нешто сасвим другачије – како се догодило да будете и спортски коментатор?
– Ја сам син шампионке у атлетици. Моја мајка Жанин је била шампионка Француске у спринту и њен рекорд двадесет година није био оборен. Када се то једног дана и догодило, то је учинила жена која ће убрзо променити пол и постати мушкарац. Зато сам увек говорио мојој мајци да њен рекорд у женском спринту, заправо, никада није оборен. Такође, мој отац је био шампион у боксу. Када су на националној телевизији сазнали за моју љубав према спорту, позвали су ме да идем са њиховом екипом на олимпијске игре у Рио, да коментаришем атлетска такмичења. То је био тежак посао, девет сати дневно, а најгоре ми је било да коментаришем маратон. Дуго траје и треба много да се прича за то време. То је била једна смешна прекретница у мојој каријери. Мушкарци обично слабо читају књиге, али гледају спорт и онда су ми се после тога жене захваљивале на извештавању, јер су њихови мужеви имали више разумевања за то што оне читају моје књиге.
Још једна, недавна, авантура догодила се прошле године у вашем животу: лично папа вас је послао у Израел! Какво је то мистериозно путовање било?
– Писао сам, што радим свакодневно, и једног дана усред посла зове ме Лоренцо Фацини, представник за односе са јавношћу Ватикана. Каже да у Ватикану јако цене слободу са којом изражавам свој однос према вери и да би желели да ме пошаљу у Свету земљу на месец дана. Тамо би требало да водим дневник са путовања који би они волели да објаве. Прихватио сам путовање, али сам одбио да пишем дневник, јер има већ много књига написаних на ту тему. Провео сам дивних месец дана тамо, било је то велико политичко, духовно, историјско искуство. Последњег дана мог боравка у Израелу, зову ме из Ватикана и кажу да ме папа Фрања чека сутра у Риму да га известим како је прошло моје путовање. Желео је и да чује о мом искуству преласка из атеизма у веру. Неколико месеци касније, ипак сам завршио један текст о том путовању. Лоренцо ме је позвао и питао да ли му дозвољавам да тај текст дам папи. Какво питање! Наравно. Мислио сам да га он никада неће прочитати јер се управо био вратио са дугог пута по Африци и да ће бити превише уморан за читање мог текста. Пет дана касније био сам у позоришту, у шминкерници, где сам се припремао да изађем на сцену у комаду у коме играм. Био сам глумац, а глумци су некада били екскомуницирани из католичке цркве. Кад, са „вотс ап“ апликације на мобилном телефону стиже ми порука од папе лично! Почиње речима „Драги Ерик-Емануел, драги брате…“! Остатак нисам могао да читам. Био сам превише узбуђен. Отишао сам да играм представу, а после тога на потписивање књиге, па у ресторан на вечеру и спавање. Тек ујутру сам прочитао то дивно писмо које се сада налази као поговор у мојој новој књизи.
Некада сте на питање да ли Бог постоји одговарили са „не знам, али сигуран сам да постоји“. Сада и знате да постоји?
– То сам давно схватио. Једина разлика је што сада у мојој породици апликацију „вотс ап“ зовемо „вотс пап“!
На крају, гледајући списак радова у вашој каријери, а неколико књига и исто толико представа било је и пред нашим гледаоцима и читаоцима, стиче се утисак да су сви били успешни. Постоји ли неки рад који сами сматрате промашаним, мање добрим?
– Ја сам аутор својих дела, али нисам аутор њиховог успеха или неуспеха. Много текстова бацам и за њих нико не зна. Не постоји већи критичар Ерика-Емануела Шмита од њега самог, добро знам своје недостатке. Када су они баш видљиви у мојим текстовима, онда их склањам. Нисам их бацао, већ одлагао у један ормар и можда би требало да размишљам да га запалим, са свим оним што је у њему. Да нико не сазна да нисам писац без мане.
Пише Срђан Јокановић