Два нова романа, а биће их још
ПИСАЦ ГОРАН ПЕТРОВИЋ

Деведесетих година се винуо у сам врх југословенске и српске књижевности романом „Опсада Цркве светог Спаса“. Рођени Краљевчанин са дипломом српског језика и књижевности, после студија се вратио у родни крај и запослио у локалној библиотеци Жиче, педесетак метара удаљене од истоименог манастира.

Немирни дух је Горана Петровића (61) водио и као послу уредника у стручним часописима и писању прича, приповетки и романа („Атлас описан небом“, 1993), али тек када је предања и легенде из свог завичаја преточио у „Опсаду Цркве светог Спаса“ (1997), посвећеник писане речи постао је књижевни класик. Готово истог тренутка.Таленат и уважавање критичара, колега и читалаца потврдио је и следећим романом „Ситничарница Код срећне руке“ (2000), новим приповеткама, али и позоришним драмама које је писао. Редитељ Кокан Младеновић је поставио „Скелу“ у Београду, а „Опсаду“ у Сомбору, а многе Петровићеве приче постале су радио-драме.

Од потока до делте

Дела су му објављивана на 17 језика, награде су стизале једна другу, али Петровића је све мање било у јавности. Постао је нека врста „Грете Гарбо српске књижевности“. Талентован и вољен, али тајанствен и неприступачан. Можда би га неко радије, уместо са холивудском звездом немог филма, упоредио са славним и подједнако неповерљивим према јавности америчким колегом Џеромом Селинџером, али разлика је у томе што се овај други после „Ловца у житу“ готово сасвим повукао и ништа значајније није урадио, док је за Петровића успех „Опсаде“ био кључ за отварање врата ка још многим књижевним успесима.

Представљајући малобројним новинарима своја два нова романа уочи Сајма књига у Београду, Петровић нам је на свој начин и потврдио да не пише лако ни брзо и да дословно проживљава своје приче. Зато је ово један од великих догађаја Сајма књига: после тачно 22 године стиже нам Горан Петровић са романима „Папир“ и „Иконостас“, у издању „Лагуне“

– Стрпљење је било неопходно да би ове две приче стигле пред читаоце – каже Петровић. – Прве белешке су настале пре 22 године, а тада је постојала идеја о само једној књизи која је убрзо почела да се растаче у облику делте велике реке као што је Дунав. Једна прича се у другу улива и међусобно се сенче, покривајући период од 15. века до данас. Зато и нисам на корицама написао да је реч о циклусу, већ о „делти“ романа.

Прва књига „Папир“ се догађа у ренесансној Италији: аутор је најављује као бајковиту причу смештену у лучком градићу Амалфију где се производи најбољи папир на свету од изношене одеће! Власници радње крили су тајну свог посла, а папир, иако не најбољи по квалитету, био је највреднији због имена оних који су га користили, поред осталог и римске папе. Када љубав једне краљице постане превише страсна, многи људи крећу у поход на град, радњу и папир.

 

Пише Срђан Јокановић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању