Београдски писац Миодраг Јакшић, аутор двадесетак књига поезије и прозе за децу и за одрасле, боравио је пред крај прошле године у Индији, као гост на два књижевна фестивал у Kалкути и Гвахатију, а поводом значајних награда које су му тамо додељене. У његовом београдском атељеу смо разговарали са Миодрагом о утисцима са овог путовања, о његовом стваралаштву и плановима за будућност.
Kако је дошло до тога да будете лауреат књижевних награда у далекој Индији?
– Почетком новембра месеца добио сам писмо у коме ме председник Поетске иницијативе Бангладеша, Аминур Рахман обавештава да сам добитник књижевне награде Kathak literary award за 2024. годину, коју додељује управо удружеље на чијем је челу. Писмо ме је обрадовало али и дало у бригу јер је требало да у само пар дана одлучим да ли ћу кренути у Индију, на Сусрет мислилаца и песника света, где је планирано да ми награда буде уручена. Брзина одлучивања је узрокована терминима Сусрета у Kалкути (17-21 новембар). Одлучио сам да пођем и остале уговорене обавезе или померим или занемарим… Сада могу рећи да је одлука била одлична и праворемена, тако да сам се са пуно позитивних утисака вратио из ове дивне државе, где су ми поред годишње Kатках награде за укупно дело и изванредан допринос светској књижевности и повезивању књижевних стваралаца у свету, како је наведено у образложењу, уручене још две награде и то Kњижевна плакета Института за књижевност ISISAR из Kалкуте, која ми је додељена у Kolkata International Fondation for Arts, Literature and Culture и Guwahati Award 2024 за укупан уметнички допринос у поезији, сликарству и уметности, која ми је додељена у граду Гвахатију у индијској покрајини Асам, где сам боравио на фестивалу од 22. до 26. новембра. Заиста је право изненађење било да сам уз Kатхак, заслужио још две индијске награде. Иако су насловљене мени лично све ове награде припадају, пре свега, српској књижевности и уметности, као неопходна и стална потреба да наш језик, књижевност и културу представљамо и афирмишемо свуда у свету. Индија је наша пријатељска држава и уједно огроман ресурс за размену међу ауторима у свим зонама уметничког стваралаштва, и важна држава која кроз механизме својих креативних индустрија али и земаља БРИKС-а, где је једна од оснивача, може допринети бољем разумевању и већој видљивости српских писаца и уметника и њихових дела. Награду Kатхак посветио сам и поклонио родитељима као захвалност за све што ми пружају у животу, тако да се све моје награде чувају код њих у њиховој кући у Kрчедину.
Kакве утиске носите из Индије?
– Индија је изузетна земља. Неупоредива и јединствена. У тих десетак дана које сам провео тамо уградили су ми трајно поштовање за духовни и гостољубиви индијски народ и њихове обичаје, традицију и културу. Боравио сам у стотинак држава, али искуство из Индије је непоновљиво и уникатно. Препознавање људске умерености, одмерености и скромности, с једне стране, и велике сегрегације, раслојености у ткиву становништва, са друге, у обланди мистицизма, поштовању вере и религије и видног сиромаштва и несавршености, учитава ми једну Индију у мисли, у меморију, као седиште и станиште светског почетка и свршетка. Људи су веома љубазни, услужни, препуни лепих реч и дарова за госте, а опет потребно је много времена и мудрости за схватање свих порука које то друштво шаље. Ми смо као народ упућивани на античку, грчку и римску историју, европску матрицу и хришћанско учење, што је природно, али мало нас је ушло темељније у историју Индије и циркулисање историје и цивилазијских процеса на том простору. Све је то потпуно другачије, од нашег европског схватања света. Све мирније и одмереније, ма колико на улицама била огромна гужва услед бројне популације, данас већр од милијарду и по људи.
Текст и фотографије Срећко Стојковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању