Радован Гајић је рођен у Книну, већи део младости провео је у Београду, а потом се 1985. одселио за Канаду, где живи и данас. Објавио је до сада велики број књига поезија и прозе, а песме су му заступљене у разнородним антологијама. За своје стваралаштво добио је награде „Растко Петровић“ (за роман „Тиховање речи“), „Арсеније Чарнојевић“, „Раваничанин“ и Повељу Академије „Иво Андрић“ (за прву књигу „Азбукованија“). Члан је Удружења књижевника Српске и Удружења књижевника Србије, од којег је добио и Повељу за животно дело.
Приватно, другује с Весном, како сам каже, у радостима с њиховом кћерком Аном.
Разговарамо са Гајићем поводом његове најновије збирке песама „Гемблаши“.
Само на први поглед „Гемблаши“ су географска одредница, везана за једну улицу у мегалополису Торонто?
– Гембл авенија само је једна улица у Торонту. У време када је већина тих, тада новодошлих у Канаду, ту улицу звала: Улица жртава Слободана Милошевића – тако су се они осећали, жртве непотребног рата, али који је рат потребан, сем одбрамбеног – међу пријатељима, ја сам ту улицу звао Железничка станица Гембл или Гембл перон, јер људи су ту стизали, са коферима, торбама… не само из бивше Југославије, подсећали су ме на железничке станице у мом детињству. Сећам се једне „ратне“ анегдоте из Беорада. Овако иде разговор: Где си био? У Торонту. Јеси л` био на Гемблу? Нисам. Шта је то? Чуј, шта је то? Ма, ти ниси ни био у Торонту. Данас, више није тако, многима на срећу. Дакле „јунаци“ моје поезије су емоције изгнаности, исељености, издвојености, протераности, носталгичног припадања далеком које треба заборавити и посветити се, предати се свакодневици – што би свака мајка рекла, а често на Гемблу поновила: „Само нек је деци боље.“
У једној од песама из ваше нове збирке, са симболичним именом „Љубав“, кажете и ово: ,,Љубав, ако није написала ни једну песму… па, и није љубав…“ Давно је речено ,,љубав ће спасити свет“. Да ли ће поезија о вековним страдањима српског национа спасити душу тих људи?
– Нигде у свету ни у једној школи не учи се, као предмет, љубав. Не учи се ни у цркви. Остaле су само, у легенди, Христове речи на крсту. На позив сотоне да се одрекне Бога, распети одговара: „Љубав! Одлази сотоно!“. У школама се учи сексуално образовање, учи се телесност, што је све само познавање рефлексиолошког понашања биолошког организама, коме покушавају разним друштвено-казненим мерама да укалеме „цивилизовано“ понашање. Али, љубав нико не поучава. Љубави више нема ни у цркви – само се паре „пикају“. Изгубила се брига о човеку, још више о души, само се води брига о имовини. Корпорацијска предузећа, то су цркве данас, али то су и државе данас. Свак је своје људе продао у робове корпоративном свету. Потпуно је измакнут из закона елемент милосрђа из љубави према Богу и Божјем бићу које је себе, несрећом, довело у ситуацију да буде кажњено. Поезија ће сигурно спасити душе изгнанима, па и онима којих нема. Бог, ипак, још увек, станује само у поезији.
Пише: Војо Мачар
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању