Када је Кина претпрошле године донела одлуку да забрани увоз пластичног отпада, богате државе су се нашле у проблему. Излаз су потражиле, а где друго, него у земљама у развоју, као што је Малезија. Али до 2030. научници су проценили, Земља ће бити складиште за чак 122 милиона тона пластичног отпада. Питање је ко ће се и како њиме бавити
Малезија је постала један од највећих увозника пластике, узимајући смеће које остатак света не жели да гледа у свом дворишту. Бум у увозу тог „артикла“ настао је када је Кина 2017. одлучила да, почев од прошле године, забрани увоз пластичног отпада. Само у тој години овај азијски див је у своје скуте примио седам милиона тона овог смећа, а одлуку кинеске владе поздравиле су многе организације за заштиту животне средине које су годинама водиле кампању против увоза и рециклирања туђег пластичног отпада. Под „туђим“ мисли се на отпад пре свега богатих земаља као што су САД, Јапан, Немачка, Велика Британија…
Утабану смећарску руту напрасно је требало мењати и (полу)острвска Малезија им се наметнула као најбоље друго решење. Тако је само у првих шест месеци прошле године ова азијска уставна монархија увезла више од 754.000 тона пластичног отпада, озбиљно конкуришући за неславну титулу највеће светске депоније за пластични отпад. Процењује се да индустрија рециклаже пластике у Малезији има годишњи обрт од скоро осамсто милиона долара и с обзиром на то да је веома профитабилна, многи „бизнисмени“ су смислили начин како да се преко ноћи обогате – преко илегалних фабрика за збрињавање и метаморфозу истрошене пластике
Наставак прочитајте у броју 3135.