Како намернику добро дође то мало воде из стене где је, према предању боравио Свети Сава, и где је Господа замолио да му обезбеди воду. А не спада Каблар у неку високу гору, 885 метара је изнад мора, али оно што тражи од свакога ко жели да се домогне његовог врха са северне стране, и оно што нуди, сврстава га у сам врх наших планинских лепотица. Одозго се пружа незабораван поглед на Западну Мораву која чува наше вредне манастире. И једино она зна када је и колико светиња никло на њеним обалама
Од Мораве два путића воде до врха Каблара. Први путић ће ускоро да постане озбиљан пут, радови су у току, а на табли поред магистрале, чим се прође Овчар Бања, пише да до врха има десет километара. Други путић је пешачка стаза уз стрме стене са северне стране, па до врха. Захтеван је тај пут, треба озбиљно схватити успон, али зато награда следи. Заправо награда траје све време успона. Јер, чим се после десетак минута изађе из грабове шуме, пуца поглед на магистралу која вијуга поред Западне Мораве. Или обрнуто. И тај поглед не престаје до врха. А горе? Е, то се не описује, то се доживљава. Табла постављена у Овчар Бањи усмерава намерника ка манастирима поређаним уз Мораву. Само који километар уз реку лево, одваја се узани асфалтни пут ка ресторану. На заравни, у сенци баште, брачни пар је спас од летње жеге нашао у хладовини и хладном пиву.
– Да, то је та стаза. Придружио бих вам се на том путу ка Савиној води и врху Каблара, али мислим да ово није доба дана када се горе иде – добронамерно рече супруг, што је био и одговор на питање како до врха Каблара. Да је био у праву показаће се брзо. Али, “ко не рескира, тај не профитира”.Када се крене, узбрдо свакако, одмах се види да то није ни мало лак успон. После неколико кривина, или-ти серпентина, кроз хлад који прави не тако високи граб, почиње голет. Има, додуше, ту и тамо растиња, али је оно ниско да би у његов хлад могло да се побегне накратко од сунца. Мада, испоставиће се, и чучећи испод ниског растиња са само главом за-клоњеном, добродође. Чим се крочи на чистину све до врха је суви камен. Оштар, назубљен, сече обућу и руке баш као што зна да запара лице ветар који се зими провлачи кроз клисуру терајући температуру у минус. Иако пржи, два сата је иза поднева, прво одмориште не сме да се прес-кочи. Одатле се први пут види како вијуга Морава. Ко зна колико дуго је клесала овај пут између две плани-не, Овчара и Каблара. И ко зна када је човек први пут искористио њене обале да уз њих крене ка Златибору, рецимо. Са овог видиковца, али и са каснијих одморишта као што је оно на Девојачкој стени, види се тек део од двадесетак километара дуге Овчарско-кабларске клисуре. Прелепог дела Србије који због бројних манастира, десет их има, називају још и мала Света гора. И који је због своје историје, специфичности и лепоте стављен под заштиту као споменик природе прве категорије.Бежи ситан камен испод ногу. Донедавно он је био стена, али је она попустила под високим летњим и ниским зимским температурама. Пукла, уситнила се, у каменчиће претворила, а ови се осули низ падину. Па праве проблем намернику, Баш као и онај мали што у ципелу (чешће сандалу лети) упадне.
Наставак прочитајте у броју 3161.