Planina Kablar i njene lepote – Savine dragocene kapi

Kako namerniku dobro dođe to malo vode iz stene gde je, prema predanju boravio Sveti Sava, i gde je Gospoda zamolio da mu obezbedi vodu. A ne spada Kablar u neku visoku goru, 885 metara je iznad mora, ali ono što traži od svakoga ko želi da se domogne njegovog vrha sa severne strane, i ono što nudi, svrstava ga u sam vrh naših planinskih lepotica. Odozgo se pruža nezaboravan pogled na Zapadnu Moravu koja čuva naše vredne manastire. I jedino ona zna kada je i koliko svetinja niklo na njenim obalama

Od Morave dva putića vode do vrha Kablara. Prvi putić će uskoro da postane ozbiljan put, radovi su u toku, a na tabli pored magistrale, čim se prođe Ovčar Banja, piše da do vrha ima deset kilometara. Drugi putić je pešačka staza uz strme stene sa severne strane, pa do vrha. Zahtevan je taj put, treba ozbiljno shvatiti uspon, ali zato nagrada sledi. Zapravo nagrada traje sve vreme uspona. Jer, čim se posle desetak minuta izađe iz grabove šume, puca pogled na magistralu koja vijuga pored Zapadne Morave. Ili obrnuto. I taj pogled ne prestaje do vrha. A gore? E, to se ne opisuje, to se doživljava. Tabla postavljena u Ovčar Banji usmerava namernika ka manastirima poređanim uz Moravu. Samo koji kilometar uz reku levo, odvaja se uzani asfaltni put ka restoranu. Na zaravni, u senci bašte, bračni par je spas od letnje žege našao u hladovini i hladnom pivu.

– Da, to je ta staza. Pridružio bih vam se na tom putu ka Savinoj vodi i vrhu Kablara, ali mislim da ovo nije doba dana kada se gore ide – dobronamerno reče suprug, što je bio i odgovor na pitanje kako do vrha Kablara. Da je bio u pravu pokazaće se brzo. Ali, “ko ne reskira, taj ne profitira”.Kada se krene, uzbrdo svakako, odmah se vidi da to nije ni malo lak uspon. Posle nekoliko krivina, ili-ti serpentina, kroz hlad koji pravi ne tako visoki grab, počinje golet. Ima, doduše, tu i tamo rastinja, ali je ono nisko da bi u njegov hlad moglo da se pobegne nakratko od sunca. Mada, ispostaviće se, i čučeći ispod niskog rastinja sa samo glavom za-klonjenom, dobrodođe. Čim se kroči na čistinu sve do vrha je suvi kamen. Oštar, nazubljen, seče obuću i ruke baš kao što zna da zapara lice vetar koji se zimi provlači kroz klisuru terajući temperaturu u minus. Iako prži, dva sata je iza podneva, prvo odmorište ne sme da se pres-koči. Odatle se prvi put vidi kako vijuga Morava. Ko zna koliko dugo je klesala ovaj put između dve plani-ne, Ovčara i Kablara. I ko zna kada je čovek prvi put iskoristio njene obale da uz njih krene ka Zlatiboru, recimo. Sa ovog vidikovca, ali i sa kasnijih odmorišta kao što je ono na Devojačkoj steni, vidi se tek deo od dvadesetak kilometara duge Ovčarsko-kablarske klisure. Prelepog dela Srbije koji zbog brojnih manastira, deset ih ima, nazivaju još i mala Sveta gora. I koji je zbog svoje istorije, specifičnosti i lepote stavljen pod zaštitu kao spomenik prirode prve kategorije.Beži sitan kamen ispod nogu. Donedavno on je bio stena, ali je ona popustila pod visokim letnjim i niskim zimskim temperaturama. Pukla, usitnila se, u kamenčiće pretvorila, a ovi se osuli niz padinu. Pa prave problem namerniku, Baš kao i onaj mali što u cipelu (češće sandalu leti) upadne.

Nastavak pročitajte u broju 3161.