Планинарење је изузетно добро и за побољшање кардиоваскуларног здравља јер када се редовно упражњава смањује се ризик од срчаних болести, снижава крвни притисак и побољшава циркулација. Пењање по планинским стазама јача коштано-мишићни систем, јача мишиће ногу, леђа и абдомена али и истовремено сагорева калорије што помаже у борби са гојазношћу. Веома је корисно и за побољшање координације, равнотеже и стабилности при кретању.
За људе који имају проблема са несаницом активност на свежем ваздуху свакако доприноси бољем сну током ноћи. А о менталним бенефитима да и не причамо, јер не постоји бољи начин уколико желите да се изместите од стреса и тешких мисли, проблема на послу… Мисли се разбистре, мозак брже ради, уједно се склоните са „друштвених мрежа“, уравнотежите дах и подигнете ниво енергије.
Показало се да су најбоље управо организоване шетње по природи. У смислу да је рута позната, да се не лута а на тој рути је могуће туристички посетити нека значајна места, упознати се са културом, храном области коју истражујете али се и дружити са људима који дођу на планинарење или како се то данас модерно назива „хајкинг“, тако да ни тај социјални бенефит уопште није занемарљив.
Једна од најпопуларнијих адреса за добар активан провод у природи је сигурно инстаграм страница „Хајк са Владимиром“. Владимирова „авантура“, а данас озбиљан посао, који се односи на организовање планинарења и излета у природи је почела пре годину и по дана. Повезивање са природом иде корак по корак а љубитељи природе му се придружују у све већем броју. С разлогом, јер ово чудесно путовање по Србији оплемењује и душу и тело па смо са Владимиром Станићем причали од његовој авантури живота, када је и како открио „хајк“, како је све почело и какви су му планови за будућност.
– Почео сам да планинарим пре неких петнаестак година захваљујући једном пријатељу који има планинарски клуб у Бањалуци. Имао сам потребу да побегнем од свакодневнице, градске гужве, стреса, обавеза. Све то полако човека на неки начин једе и тога сам био свестан, и тај неки први одлазак у природу на планинарење сам доживео као прави ресет. Осећао сам се стварно добро након тога. Сама природа и сам тај осећај лакоће, поглед у даљину где немаш ни зграду, ни аутомобил испред себе, где не чујеш буку, даје неку персонификацију слободе и мира. Као да почнеш другачије да дишеш, комплетан кардиоваскуларни систем другачије ради, кисеоник долази у мозак, осећаш се лакше, опуштеније. Буђење у шест сати ујутро и полазак на излет далеко од града, буди радост јер ћеш цео дан бити у природи. А свест да је тога дана твоја једина обавеза да шеташ и да уживаш у погледу, да немаш ни једну обавезу и да то ништа не може променити је непроцењива. Тада сам живео у Бањалуци и на почетку сам обишао све планине које се налазе у њеној околини, од Мањаче, Чемернице, Влашића… а после смо се спуштали и на Зеленгору, Требевић. Тако је све почело, једноставно и из срца и ја сам се одмах заљубио у мој нови хоби. Из Бањалуке сам се убрзо након тога преселио у Франкфурт и тамо сам живео нешто више од четири године. Прве године сам интензивно учио језик и радио сам три године за једну фирму која се бави софтверским тестирањима и производњом ормара за лабораторијске системе Бајесдорфа, Бајонтека, Фајзера.
А када се родио и заживео „Хајк са Владимиром“, идеја да људима организујете благотворни боравак у природи и да тако упознајете прелепу Србију и заговарате здрав живот.
– „Хајк са Владимиром“ је кренуо по мом повратку у Србију, пре годину и по дана. Радио сам тада „од куће“ и боравио на Златибору и баш сам био онлајн на неком састанку са једним сарадником из Немачке где смо расправљали око неког извештаја и ја сам одједном погледао у Чиготу и мени се у тој збрци, разговору, без икакве логике у глави појавила порука „Владимире, мораш радити хајк“. Чим сам добио ту информацију ја сам буквално захвалио Богу и питао се одакле ми је стигла та информација у сред неког пословног састанка. И помислио сам да ћу размислити после састанка о тој идеји. Ипак, врло брзо сам кренуо у реализацију те идеје која ми је пала напамет. И баш ту на Златибору је све и кренуло. Организовао сам прво три планинарске туре за пријатеље. Ишли смо на Венац Чиготе, манастир Увац, посетили Колевку која је на другој страни Златибора, ишли на Торник. Хтео сам напросто да осетим како и колико добро могу да радим тај посао. Онда сам схватио да мени то стварно лежи, и оно што је веома битно јесте да су сви који су ишли са мном били баш задовољни.
Пише Бранка Ковачевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању