Током путовања Етиопијом, локалним летом из Адис Абебе стигли смо на крајњи југозапад земље, у јединствену Регију јужних нација, националности и народа, и слетели на аеродром у месту Џинка. Када смо теренским возилима кренули ка бунгаловима где је требало да се сместимо, сазнали смо да у градићу већ пет дана нема струје, а интернета ко зна од кад. Добродошли у један од најзабаченијих и најаутентичнијих делова Африке. Регија у долини реке Омо на југозападу Етиопије, сматра се колевком човечанства. У овом делу Етиопије и на северу суседне Кеније – око језера Туркана, пронађен је највећи број скелета усправних праљуди на свету, због чега је ово подручје под заштитом Унеска. И данас, далеко од цивилизације, у овом делу земље живи неколико племена, сви са специфичним обичајима и језицима, који у потпуности одбацују модернизацију, и у селима с дрвеним и прућаним кућама, без струје, воде и присуства савремених технологија, живе једноставним животом на исти начин и према истим правилима, као и пре хиљаду година.
Наредног јутра, широким, утабаним земљаним друмом кренули смо кроз бујно зеленило Националног парка Маго, у близини границе с Кенијом. У наредна два сата, из дубоке траве, шипражја и жбунова, на земљаном путу који је водио преко неколико брда, испред нас су повремено истрчавали фазани, морке и дик-дик антилопе, а изнад барица осталих од претходне кише, летела су велика јата шарених лептира. Док смо труцкајући се у џиповима, јездили дуж зелених брда Етиопске висоравни, на надморској висини од преко 1500 метара, у долини и у даљини посматрала сам оне чувене пејзаже источне Африке, бескрај саване у хиљаду нијанси зелене, прошаран тананим дрвећем с крошњама налик раширеним шакама.
Након два сата клацкања теренским возилом по земљаном путу, стигли смо до села племена Мурси, широм планете чувеног по томе што у доњој усни и у ушним ресицама, носе дрвене дискове. У Етиопији живи око 14.000 припадника народа Мурси. На платоу, између дрвених и прућаних кућа једног од њихових села у које смо пристигли, видели смо жене племена Мурси како продају смеђе, земљаним бојама декорисане дискове у неколико величина, којима се украшавају. С проширењем доње усне почињу у раној младости, најпре с мањим, иако једнако широким дисковима, и настављају с већим, док не достигну жељену величину. Начин на који стављају и скидају дискове, показала ми је Гарибу, средовечна госпођа која је веома заинтересовано посматрала мој фотоапарат, која ме је упитала на свом језику, а возач ми је превео: “Имаш ли сапун?”. Сапун и гардероба, две су ствари које од “ференџија”, како у земљи називају белце, траже припадници готово свих племена јужне Етиопије које смо на путовању посетили. Деца су хтела бомбоне, али је неко понео балоне и поделио им. Неки од њих који пре нису видели балоне, дували су у њих и празнили их, смејући се звуку који су испуштали. Некима од нас пристиглим из далека, и из нашег угла посматрања, понекад је неразумљиво да у 21. веку људи желе да живе на исти начин као и пре хиљаду година, и да свесно не желе промену. Оваква одлука међутим, за последицу има недостатак адекватне здравствене заштите, и доводи до склоности опијања алкохолом одраслих чланова, које, како се тврди, у неким племенима креће већ у касно поподне. Једна млада девојка племена Мурси, око врата је носила дрвени крст. Племена Регије јужних нација, националности и народа, нису хришћани, нити муслимани, већ анимисти, али повремено размењују робу с другима, и допада им се да тело украсе нечим што је ново и неуобичајено. Ипак, одређен број припадника народа Мурси прихватио је хришћанство, посредством протестантских мисионара који су постали веома активни у овом подручју.
Текст и фотографије Ивана Дукчевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању