Службовао је у Чоки, Башаиду и Кикинди. Школовао се и животно и формално у Мокрину и Земуну. Данас је у пензији, али се, иако већ више од деценије не службује, ставио на располагање својој парохији и свима који затраже његов савет с обзиром на велико животно и професионално искуство. Благост коју има овај свештеник осећа се у свакој његовој изговореној речи. Виталан, ведар и надасве смирен, протојереј-ставрофор Јован Силашки у кикиндском манастиру и данас пева за певницом и рад је увек да замени колеге свештенике у неком чинодејствовању ако они имају какве друге обавезе.
Недавно је објавио своју седму књигу. Овог пута то није ни поезија ни проза у ужем смислу, него књига сећања. У публикацији „Говор срца” сабрао је своје богато не само духовно, него и световно искуство и знање. Није пропустио и да јавно изрази захвалност својој животној сапутници Савки, која га је пратила у свим искушењима. Ова мемоарска књига била је повод да се у разговору с овим благим човеком дотакнемо његовог инспиративног животописа.
– Нема човека који се повремено у својим размишљањима не враћа у дане свог детињства, сећајући се родне куће, родитеља, браће, сестара и свега што га је окруживало. Рецимо: лепих дечјих игара, поласка у школу и својих најбољих другова. Овај мој аутобиографски роман “Говор срца” могао је понети и наслов “Ослободити заробљене успомене”, јер као аутор искрено отварам двери свога срца говорећи о себи и својим животним искушењима, каже овај свештеник листајучи тек изашлу своју књигу и додаје:
– Оживљавам овде светле ликове који су обележили моју прошлост саучествујући у мом животу. А кад је у питању прошлост, њоме нити се хвалити, нити је се стидети, него реално сагледати стазе свог животног пута. Често сам се присећао изреке “Нити изнад, нити испод мере. Најбоља је мера”. Ја сам се трудио да увек живим по мери раста Христовог, каже нам овај свештеник умирујућим тоном, који одаје оствареног и радосно смиреног човека.
Почеци његове свештеничке каријере везани су за Чоку, а опслуживао је и оближњу Црну Бару, да би после пет година службом прешао у Башаид код Кикинде, где је провео више од деценије.
– То је био један врло леп период и мог сазревања као свештеника а и као човека. Тај диван народ у Башаиду у себи има једну посебну топлину и искреност. Све што сам урадио на духовном животу тамошњих верника, посебно ми је драго и прирасло к срцу, јер сам имао изузетно коректан однос с тим народом. Поштовали су ме и волели, као и ја њих. После 11 година службовања у Башаиду, као круна моје свештеничке каријере дошао сам у Кикинду 1992. и ту сам био активан 23 године, све до свог пензионисања, пре дванаест година.
Враћамо се начас на тренутак кад је у њему сазрела одлука да се посвети духовништву. У родном Мокрину кад је завршио основну школу, саопштио је оцу своју чврсту жељу да настави школовање на Богословији. Наишао је на одобравање, али требало је ипак да се његов родитељ увери да ће све бити у реду са смештајем и режимом живота који се тражи од једног петнаестогодишњег дечака који се одваја од родног дома. Пошли су у Земун на упис и кад му се отац уверио да је Богословија примерна школа, а да је млади Јован чврст у намери да му то буде будуће занимање, с радошћу је прихватио синовљев избор.
Ипак, тај град и то младалачко време били су пуни изазова.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању