Смотра је завршена никада чудније распоређеним наградама и количином упарених добитника. Тријумфовао је румунски редитељ Кристијан Мунђију са провокативном драмом „Фјорд“, чија радња се одиграва у Норвешкој. Њему је то други пут да осваја Златну палму, чиме се сврстао у мали број аутора којима је то пошло за руком
Филмска година у Кану је заиста била добра, испуњена бисерима расутим по различитим програмима овог фестивала. Некако смо се сви у новинарским круговима који смо пратили дешавања на лицу места вртели око истих наслова када смо размењивали мишљења о најбољим филмовима: јапански „Изненада“ , пољски „Отаџбина“, руски „Минотаур“ и шпански „Црна кугла“. Заиста, ови филмови јесу велики победници 79. Канског фестивала, уз белгијски „Кукавица“ и француски „Човек свог времена“.
Међутим, никада се до сада није догодило да две глумице из једног филма и два глумца из другог филма буду проглашени најбољим! Канска фабрика палми морала је да ради прековремено да би обезбедила толики број позлаћених листова овог дрвета. Посебно, када су од жирија чули да и награду за најбољу режију деле два филма „Отаџбина“ и „Црна кугла“ , с тим што ни ту није био крај општој гунгули међу наградама. Док је „Отаџбину“ режирао Павел Павликовски, дотле „Црну куглу“ потписују двојица редитеља, Хавијер Калво и Хавијер Амброси, пословно-љубавни тандем који последњих петнаест година све раде заједно, а у јавности су познати као „Лос Хавис“ (или „Хависи“ пошто је Хави скраћено име од миља за Хавијера у шпанском). Дакле четири глумца и три редитеља!
Утисак је да овогодишњи жири, предвођен јужнокорејским ветераном Парк Чен-Вуком, заправо није могао да се договори око награда, да нису имали храбрости да донесу неке радикалне одлуке и учине одлучне кораке. Прилично су били конзервативни у свом избору и било би боље да су награде мало ротирали и сузили њихов број. Овако, све награде су у реду, али мало која ће се памтити до наредног фестивала. А можда и грешим!
На конференцији за новинаре жирија после церемоније, редитељ Парк духовито је избегао питање о томе шта је пресудило избору за Златну палму: „Да будем потпуно искрен, нисам желео да доделим Златну палму ниједном од филмова, јер је то награда коју ја лично никада нисам добио. Али, нисам имао другог избора“.
У елитном клубу
Кристијан Мунђију је, по свом обичају, био скроман док је примао Златну палму. „Све награде зависе од контекста“, рекао је. „То што сте нам доделили баш најважнију за нас је дивно и веома смо срећни, али морамо да сачекамо десет или двадесет година да поново погледамо ове филмове, па ћемо можда тек тада разумети који су од њих заиста били добри и успели да издрже тест времена“. Узе ми реч из уста, стари добри Кристијан који је поводом прве освојене Палме дао интервју „Илустрованој Политици“ 2007. године, а после још пар пута, након премијера својих потоњих остварења.
Деветнаест година након што је његова потресна драма о абортусу „4 месеца, 3 недеље и 2 дана“ освојила главну награду на Канском филмском фестивалу, Кристијан Мунђију (58) је са „Фјордом“ поновио исти успех. Пре њега то је пошло за руком само неколицини редитеља међу којима су: Алфу Шеберг, Френсис Форд Копола, Биле Аугуст, Емир Кустурица, Шохеи Имамура, браћа Дарден, Михаел Ханеке, Кен Лоуч и Рубен Остлунд.
„Фјорд“ је Кристијанов први филм на енглеском језику (бар већим делом). У њему данас најпознатија норвешка глумица Ренате Реинсве и најпопуларнији румунски глумац у свету Себастијан Стан тумаче румунске религиозне родитеље који се селе у Норвешку, где се суочавају са оптужбама за злостављање деце. Румунски председник Никушор Дан и вршилац дужности премијера Илије Боложан честитали су редитељу након доделе награда.
„Честитам Кристијану на другој Златној палми у Кану, то је изузетно достигнуће“, написао је председник Никушор Дан на Фејсбуку, честитајући и филмској екипи, као и главном глумцу Себастијану Стану. „У претходним филмовима Мунђијуа ценио сам то што постављају питања, што ходају по танкој линији између два или више сукобљених система вредности. За мене је то смисао уметности: разумевање човечанства из што више различитих перспектива“. Дан је успех описао и као признање румунском филмском новом таласу, поменувши редитеље међу којима су Кристи Пуију, Корнелију Порумбоју и Каталин Митулеску. „Савремена румунска кинематографија представља изузетну препоруку за Румунију и држава мора учинити много више како би је искористила у корист Румуније и румунског филма“, додао је.
У међувремену, Министарство културе саопштило је да је „Фјорд“ додат на листу стратешких културних пројеката који имају право на државну подршку у кампањи за награду Оскар. Вршилац дужности министра Деметер Андраш изјавио је да ће Министарство подржати филм као део напора културне дипломатије Румуније уочи такмичења за награде Америчке филмске академије.
Победа такође представља велики успех за америчког дистрибутера филма „Фјорд“, компанију „Неон“, која је сада продужила свој низ филмова награђених Златном палмом на седам узастопних година, почев од оскаровца „Паразита“ из 2019. Неки се због тога питају има ли овде места непримерним утицајима моћних и богатих на одлуке жирија? Да „Фјорд“ није толико добар филм, могло би се сумњати, али овако све је у реду. Мада, лично, више сам највијао за „Минотаура“, „Црну куглу“ па и „Изненада“, али и Мунђију сасвим одговара мојим схватањима комплетног биоскопског доживљаја.
1+1+1 = 7
Поменути „Минотаур“ је дело Андреја Звјагинцева, руског редитеља у егзилу који данас живи у Француској. То је његов први филм после девет година и велики повратак након готово кобне борбе са ковидом. „Минотаур“ је добио Гран При, другу најважнију награду фестивала. Реч је о савременој преради еротског трилера Клода Шаброла „Неверна жена“, смештеној у Русију у близини жаришта Путиновог рата у Украјини, али због политичких околности у потпуности снимљеној у Летонији.
На листи победника су доминирали европски филмови. Награда за најбољу режију подељена је између две потпуно различито стилизоване историјске визије: „Отаџбина“ је прецизна реконструкција послератне Немачке у виђењу пољског редитеља Павела Павликовског, а „Црна лопта“, раскошна и стилизована епопеје шпанског двојца Хавијера Калва и Хавијера Амбросија, посвећене животима и љубавима уништених фашизмом, написане кроз призму поезије Федерика Гарсије Лорке.
Подељена награда донела је и најдуховитији тренутак церемоније, када је збуњено комешање тројице редитеља на сцени навело Павликовског да се нашали: „Ово је прави катастрофални мизансцен“! Хависи су ламентовали над судбинама припадница геј заједнице у прошлости, а Павликовски казивао своју теорију о политичким филмовима: „Ми живимо и дишемо политику и филм то треба да одражава, али не под условима које диктирају политичари и активисти. Потребна је храброст да се супротставите диктаторима и насилницима, али је потребна храброст и да се одупрете буци, алгоритмима и притиску околине. Мислим да писци треба да буду способни да гледају даље од наслова, даље од информационих мехурова, даље од унапред задатих тема и да говоре о ономе што заиста осећају, што заиста виде, што заиста знају и наслућују“.
Обе глумачке награде припале су паровима глумаца. Францускиња Виржини Ефира и јапанска звезда Тао Окамото – једина неевропска добитница награде жирија, за француско-јапанску продукцију која спаја две културе – поделиле су награду за најбољу глумицу за своје изузетно прецизне и суптилне улоге у хваљеном филму Ријусукеа Хамагучија „Изненада“, где Виржини тумачи управницу дома за негу старих и дементних, а Тао експерименталну позоришну редитељку. Обе кроз свој посао развијају дубоку и неочекивану повезаност.
Две младе звезде ратне драме „Кукавица“ белгијског редитеља Лукаса Донта – Валентан Кампањ и дебитант Емануел Макија – остале су затечене када су заједно освојиле награду за најбољег глумца за своје болно нежне интерпретације војника који постају љубавници на Западном фронту током Првог светског рата. Њихов усхићени и раздрагани говор, током којег је Кампањ дословно скочио свом партнеру у загрљај, био је један од најрадоснијих тренутака церемоније. Тако смо се испетљали из те математичке загонетке како је у три категорије победило њих седморо.
Немачка редитељка Валеска Гризебах можда је била једина добитница Награде жирија за свој амбициозни експериментални криминалистички филм са документаристичким утицајима „Сањана авантура“, али она себе није доживљавала тако, позвавши своју главну глумицу Јану Радеву на сцену као своју најважнију сарадницу. Француз Емануел Мар освојио је награду за најбољи сценарио за мозаик-драму о француском Покрету отпора „Човек свог времена“.
Златна камера за најбољи дебитантски филм у свим фестивалским секцијама припала је руандској ауторки Мари Клементин Дусабежамбо за њен емотивни првенац „Срећници“ – леп преокрет након што је филм претходне вечери остао потпуно занемарен од стране жирија програма Известан поглед. То је представљало добродошао тријумф афричке кинематографије током вечери којом је доминирала Европа.
Ипак, у години у којој су филмови великих холивудских студија били упадљиво одсутни – оба америчка независна наслова у главној конкуренцији „Папирни тигар“ Џејмса Греја и „Човек кога волим“ Ајре Сакса, остала су без награда. Заслужено, рекао бих.
Француска глумица Изабел Ипер током завршне церемоније посебно је одала признање Барбри Страјсенд која због повреде колена није могла лично да дође у Кан и прими Палму за животно дело. Публици у Фестивалској палати послала је дугу видео-поруку, коју је завршила речима: „У овом лудом и нестабилном свету који сваким даном делује све подељеније, охрабрујуће је гледати снажне филмове на овом фестивалу, које стварају уметници из многих земаља. Филм има ту магичну способност да нас уједини, отварајући нам срца и умове. Веома сам поносна што сам део ове заједнице, зато – мерси боку е вива л синема“!
Пише Срђан Јокановић