На почетку разговора су нам објаснили како је настао филм који им је донео признање:
– Седам година је трајала авантура са снимањем овог филма, још откако нам се обратила једна кенијска невладина организација с предлогом да направимо филм у региону Туркана, на северу Кеније. Када га гледам данас, и даље ме погађа на посебан начин, јер знам да је заснован на истинитој причи. То су догађаји који се тамо дешавају из дана у дан. И зато, када гледате филм и борбу ове младе девојке Нави за своју слободу и образовање, знате да и данас постоје девојке попут ње које пролазе кроз исто. Зато ми је увек језиво када га гледам, чак и ако сам га гледао пет хиљада пута.
Да ли је филм успео нешто да промени у погледу теме којом се бави?
– Од почетка је било јасно да ово није само филм за публику и комерцијалне сврхе, већ и за друштвену сврху у региону Туркана. Са једне стране имамо, рецимо, теренски приступ – камион-биоскоп који филм носи у села, чак у пустињу, како бисмо мушкарцима у овом друштву показали перспективу младих девојака и подстакли их да преиспитају своју традицију и да ли је она у складу са савременим тренутком. Са друге стране, Кенијска филмска комисија је уврстила филм и у школске програме, тако да га гледају и деца. У исто време покушавамо да изазовемо и политичке промене на глобалном нивоу. На пример, за неколико дана биће приказивање на Генералној скупштини УН. Чак и ако се промени само став једног оца према томе како треба да се понаша према својој деци, то је већ добар резултат.
Зашто четири редитеља?
– Мој брат и ја редовно заједно режирамо велике пројекте. Али, ово је врло локална прича, дубоко укорењена у кенијску традицију. То је женска прича. Зато смо рекли да је не можемо испричати као два бела мушкарца, већ да су нам потребне две кенијске редитељке ради културолошке аутентичности. Тако смо нашли Апу Морин, која је први пут радила филм, и Валентину Челуг, која већ има искуства. Оригиналну причу написала је Кенијка, Милка Черотич. Она је добра књижевница, али никад није писала сценарио. Сели смо са њом и студентима па смо имали „писачку собу“ са европским и афричким углом гледања. Хтели смо да филм има две публике – локалну и међународну.
Мишел је успела
И видели смо да овај метод одлично функционише!
– Зато смо га применили не само у режији, већ и у другим одељењима – имали смо два директора фотографије, кенијске и немачке продуценте, уметнички одсек углавном Кенијци, јер они најбоље познају културу. Све је било у тандему, што је лепо јер свако учи од свакога и филм добија јединствен шарм. Одлучили смо да главну улогу не игра глумица из Најробија, главног града Кеније, већ смо радили аудиције у свим школама у региону Туркана. Било је веома тешко наћи праву девојчицу, јер она носи целу причу. На крају смо пронашли Мишел, која није професионална глумица, али има невероватну снагу и искреност. Она познаје девојчице из свог окружења које су родитељи удали као малтене децу, зарад доброг мираза. Мишел је успела да упише средњу школу у Најробију, баш као што филм предсказује. Једна је од најбољих ученица из свог краја.
Да ли је прича истинита?
– Јесте. Били смо расписали конкурс за кратке приче у Источној Африци. Тема је била „Будућност Африке“. Већина прича бавила се управо дечијим браковима. Једна прича се издвојила – Милкина, заснована на судбини њене сестре. То је, нажалост, истинита прича. И дечаци бивају заробљени у традицији уговорених бракова. Дечаци могу да заврше школу чешће него девојчице, али су и они део система. Ипак, млади све више преиспитују те обичаје и желе да их мењају.
Како сте се ви и Лидија упознали?
– Радили смо у истој продукцијској кући. Ја сам упознала његовог брата током студија у Бајројту, а сада смо у Минхену и радимо као екипа на различитим пројектима.
Богати себичњаци
Живите у Кејптауну и у Минхену (Јужноафричка Република), како се то догодило?
– Током студија сам имао прилику да један семестар проведем у Кејптауну. Тамо сам открио филмску индустрију, упознао људе, и заљубио се у град. Нема временске разлике са Немачком, а сезоне су супротне – када је лето у Немачкој, у Јужној Африци је зима, и обрнуто. То је савршено за снимање, јер можете „прескакати“ из једне сезоне у другу. Волео бих да имамо и кућу тамо. Јужна Африка је културолошки и историјски изузетно богата земља, „земља дуге“. Највећа разлика између богатих и сиромашних види се баш у Кејптауну. Један од наших следећих пројеката је филм „После нултог дана“, о томе шта се дешава са друштвом када понестане воде, као што се догодило у Кејптауну пре неколико година. Велике корпорације као „Кока-Кола“ или „Нестле“ купују изворе широм света, па онда продају воду људима. Вода постаје драгоцена, а климатске промене убрзавају проблем. У Ченају у Индији, рецимо, пре две године град од неколико милионa људи био је седам дана без воде. У Кејптауну 2018. богати су бушили сопствене бунаре, док су сиромашни остајали без воде. А ако се подземне воде превише троше, помешају се са морском, па постану неупотребљиве. Влада је чак увела пунктове где је свако домаћинство добијало по 20 литара воде дневно. То је било те године, сада је ситуација стабилна јер су бране пуне, али опасност и даље постоји.
Како је почела ваша филмска каријера?
– Студирао сам позоришне и медијске науке у Бајројту. То је око два сата северно од Минхена. У том периоду смо снимили доста филмова. Заједно смо током последњих десет година снимили три дугометражна играна филма, два документарца и једну документарну серију. И пуно кратких филмова раније. За мене је увек било важно да радимо филмове који нису само филмови, већ да имају и друштвену сврху иза себе. Јер, какав је смисао снимити филм ако он ништа не промени по неком важном питању?
Зато сте увек тражили приче или сарадње са НВО или партнерским организацијама које имају јаку и значајну тему да вам понуде?
– НВО имају користи од филма, али га не финансирају. Они нам, међутим, помажу да смањимо трошкове, на пример обезбеде смештај или логистику у Кенији, јер су тамо базирани. А што се дистрибуције тиче, филмови имају комерцијалну дистрибуцију. Тражимо продајног агента за сваки пројекат, и до сада смо их увек налазили. И онда ме често изненади где све филм оде – продају га у Кину, Тајван, Кореју, Русију, европске земље попут Пољске. У Немачкој, занимљиво, никада нисмо продали ниједан филм, иако смо из Немачке, јер су филмови увек на енглеском језику, а дистрибутери до сада нису били заинтересовани. У афричким земљама и у САД, рецимо, постоји бројна публика за овакве филмове.
Увек радите са братом. Како сте поделили посао?
– Није то подела као он је задужен за камеру, ја за глумце. Веома је флуидно, имамо као „један мозак“. Звучи као хорор, али заправо је сјајно. Бржи сте на сету јер двоје људи деле исту визију и могу истовремено да комуницирају са различитим члановима екипе. А режија је углавном комуникација. Зато смо добар тандем. Све свађе смо завршили у детињству. Доста радимо и рекламе за велике компаније. Независни филм је финансијски врло тежак, и рекламе нам омогућавају да задржимо екипу и преживимо између великих пројеката. А и реклама вас учи новим техникама. На пример, снимали смо рекламу за Дизни у виртуелном студију са великим ЛЕД зидовима, што као независни филмски ствараоци никад не бисмо могли да приуштимо. Али захваљујући рекламама то испробате и онда знате како да примените у следећем филму. Сјајна школа.
Имате у плану следећи филм?
– Такозвани „роуд муви“ који се дешава у Јужноафричкој Републици, причу о тешко оболелом дечаку и његовом оцу, који га води из болнице на пут кроз земљу. Филм ће се звати „Робине, пази шта желиш“.
Пише Срђан Јокановић