Награде овогодишњег Канског фестивала припале су заслужено добрим филмовима. Али, било је још добрих филмова, па ништа. Иако се ниједна „Палма“ не може оспорити као „незаслужена“, ипак се стиче утисак да је председница жирија, америчка редитељка Грета Гервиг, све подредила женском питању и подршци женама у филмском послу.
Ауторка прошлогодишњег „феминистичког“ хита „Барби“ руководила је жиријем који је готово све награде доделио женама или филмовима у којима су главне јунакиње жене.
Златна палма припала је америчком остварењу „Анора“ Шона Бејкера чија је хероина стриптизета и дама за пратњу по имену из наслова филма. Реч је о комедији са драмским линијама о њујоршкој стриптизети која се удаје на брзину за сина руског олигарха, али крај те бајке није налик „Пепуљуги“, мада подсећа делимично на њу. На свој, уврнути начин. Председница жирија каже да је тај филм њу потпуно променио и да је после дуго времена имала осећај као да присуствује пројекцији неког правог, класичног остварења седме уметности који гледаоце води у неочекиваним правцима, „попут онога што су некада радили Ернст Лубич или Хауард Хокс“.
Друга по важности награда Гран при отишла је у руке индијској редитељки Пајал Кападији (38) за дело „Све што замислимо јесте светлост“, лирска прича о оданости и губитку и женском пријатељству у Мумбаију. За Пајал је била велика ствар што се индијски филм први пут после тридесет година такмичи у Кану, а још већа што је кући отишла са наградом. Замолила је челнике фестивала да не чекају још тридесет година како би позвали неки индијски филм да се такмичи у Кану, док је у њеној домовини настало славље па је чак и индијски премијер Наренда Моди похавалио „историјску победу“ индијске кинематографије. Није наодмет рећи и да се посебно вреднује политичка коректност овог филма у коме се хиндусткиња заљубљује у муслиманског човека, што се у Индији не дешава баш често и што изазива подозрење околине када се деси.
Награда жирија је припала правом, пунокрвном женском филму смештеном у мушки свет. То је десети филм чувеног француског редитеља Жака Одијара и овог пута је сасвим другачији од свега што је до сада снимио: реч је о мјузиклу на шпанском језику који има четири главна женска лика, док се заплет врти око вође једне мексичке нарко-банде који жели да промени пол, постане жена и са породицом пребегне у Швајцарску. Овај филм добио је још једну награду – четвороструку Палму за најбољу женску улогу коју су добиле све четири глумице равноправно: Зое Салдана, Селена Гомез, Адријана Паз и трансродна аргентинска глумица Карла Софија Гаскон.
Најбољи сценарио по оцени жирија има филм „Субстанца“ а написала га је француска ауторка Корали Ферже која је и редитељ овог дела о женама у шоу-бизнису које трпе психичку и физичку бол због притиска околине да увек буду младе и лепе. Филм је на енглеском језику, а главну улогу тумачи холивудска звезда Деми Мур.
Специјална награда, делом политичка, а делом заиста оправдана, припала је узбудљивом иранском филму „Семе свете смокве“ Мохамеда Расулофа у коме су, гле чуда, главне позитивне јунакиње мајка и две ћерке које се боре са лудилом главног негативца, оца и мужа у овој породици. Лудило је изазвано политичком пресијом у тој земљи.
На крају, утешна награда за мушке ауторе стига је у категорију режије (португалски редитељ Мигел Гомеш и његов филм „Велика тура“).
Награду за животно дело на почетку фестивала примила је Мерил Стрип, а на крају славни редитељ и продуцент Џорџ Лукас („Ратови звезда“, „Амерички графити“, „Лавиринт“, „Врба“…). Награду му је уручио подједнако славни колега Френсис Форд Копола. „Велика је част што сам овде и што награду примам из руку великог пријатеља, брата и ментора“, рекао је Лукас и додао:“ Ја сам само дечак који је одрастао међу виноградима у месту Модесто у Калифорнији и који своје филмове снима у Сан Франциску, са мојим пријатељем Френсисом. То је посебан свет и кад боље размислим, ја као режисер никада нисам ниједан свој филм снимио у Холивуду“!
У другим такмичарским програмима (у којима је заседао други жири) победе су извојевали филмови „Арманд“ Халфдана Улмана Тондела из Норвешке који је је добио Златну камеру као најбољи дебитант (секција „Известан поглед“), док је Палма за кратки филм отишла хрватском редитељу Небојши Слијепчевићу за дело „Човек који није могао да ћути“.
Пише Срђан Јокановић