Pobednik filmskog festivala u Kanu: Pedro Košta i priča o ženi koja je čekala muža 35 godina

Čudesna sudbina Vitaline Varele, seljanke sa Zelenortskih ostrva, postala je predmet jednako uzbudljivog ostvarenja nazvanog imenom te žene koja igra sebe. Ova drama je od početka bila favorit svih nas koji smo pratili dešavanja na smotri, a nagrade su otišle u ruke autora za najbolji film i same Vitaline, koja je proglašena najboljom glumicom

Pedro Košta (60) je ugledni portugalski reditelj koji je baš u Lokarnu već dobio nagradu za režiju pre pet godina, za film „Konj zvani dukat“. On je bitan za najnovije Pedrovo ostvarenje „Vitalina Varela“, jer se likovi i događaji iz starog prepliću sa onim što vidimo u novom filmu. Ljubitelji nevelikog opusta ovog majstora misli i fotografije već znaju da se Košta još od 1995. godine, kada je svoj drugi film „Kuća od lave“ snimio na Zelenortskim ostrvima, bavi nevoljama i sudbinama ljudi iz ove bivše portugalske kolonije, koji emigriraju masovno u zemlju bivših kolonizatora. Tamo žive u getima, poniženi, zaboravljeni, odbačeni, u bedi i na rubu civilizacije. U „Uzvišenoj mladosti“ i „Konju zvanom dukat“, koje je imala prilike da vidi i naša publika, glavni junak bio je Ventura, radnik koji je još sedamdesetih godina prošlog veka pristigao u predgrađe Lisabona. Us-put je u ovom drugom filmu upoznao Vitalinu kada je ona prvi put stigla u Portigaliju. Tužnim povodom. Sada je ona postala glavni lik novog filma Pedra Košte, a Ventura sporedni, u ulozi sveštenika. Ne samo pričom, već i božanstvenom fotografijom, igrom svetla i tame, krupnih i sitnih kadrova, ovaj film pleni od početka do kraja. Čim je prikazan, postao je favorit svih – publike, novinara, žirija.

Ko je Vitalina?

Ko je Vitalina Varela? Seljanka koja je ceo život provela radeći na poljima ostrva Santijago, jednom u nizu u Zelenortskom arhipelagu. Bila je najmlađa od osmoro braće i sestara i rano se udala za svoju prvu ljubav Žoakima, dečaka iz istog sela. Kao i većina mladića sa Zelenortskih ostrva, i Žoakim je napustio zemlju 1977. pošto mu je obećan posao zidara u Portugaliji. Kao i sve zelenortske devojke, i Vitalina je čekala na povratak svog dragog, sa dovoljno novca da počnu srećan život ili da je povede sa sobom u novi svet. Sa prvom ušteđevinom, Žoakim je kupio cigle i cement da bi izgradio kuću u siromašnom predgrađu Lisabona. Samo je jedno pismo napisao Vitalini obećavajući joj da će joj poslati avionsku kartu kako bi mu se pridružila u Portugaliji. Tokom naredne tri i po decenije Žoakim je svega dva puta dolazio u domovinu. Tokom prvog boravka Vitalina i on su počeli da grade kuću u svom selu, odmah pored crkve. Drugi put je boravio kratko i, rekavši da mora da poseti rođaka na severu, otišao za Lisabon i više se nikada nije javio. Tokom tog kratkog boravka Vitalina je ostala trudna i dobila je sina Bruna za koga otac nikada nije saznao. Nepoznanica je kako je tačno Žoakim završio svoj život: ubijen je ubodima noža s leđa i pretpostavlja se oko sukoba zbog mutnih poslova, 23. juna 2013. U međuvremenu je Vitalina skupljala novac za avionsku kartu i čekala vizu za Portugaliju. Stigla je u Lisabon 30. juna, tri dana pošto je Žoakim sahranjen. U novoj sredini je svima bila sumnjiva, svi su joj govorili da tu nema šta da traži, a ona je danima ležala u muževljevoj straćari, boreći se sa bolom i košmarima. Tek posle nekoliko meseci uspela je da nađe posao kao čistačica, ali je bogataška porodica otpustila ne plativši joj zaradu. Onda je počela da čisti prodavnicu „Zare“ u velikom tržnom centru, za pet evra na sat. Jednog dana čula je kucanje na vratima kuće: uplašila se da je to policija ili službenici imigracionog odeljenja. Na sreću, bio je to Pedro Košta koji je tražio kuću u kojoj bi mogao da snima film „Konj zvani dukat“. Tako je pre sedam godina upoznao Vitalinu i njenu čudesnu životnu priču.

Nastavak pročitajte u broju 3161.