Победник филмског фестивала у Кану: Педро Кошта и прича о жени која је чекала мужа 35 година

Чудесна судбина Виталине Вареле, сељанке са Зеленортских острва, постала је предмет једнако узбудљивог остварења названог именом те жене која игра себе. Ова драма је од почетка била фаворит свих нас који смо пратили дешавања на смотри, а награде су отишле у руке аутора за најбољи филм и саме Виталине, која је проглашена најбољом глумицом

Педро Кошта (60) је угледни португалски редитељ који је баш у Локарну већ добио награду за режију пре пет година, за филм „Коњ звани дукат“. Он је битан за најновије Педрово остварење „Виталина Варела“, јер се ликови и догађаји из старог преплићу са оним што видимо у новом филму. Љубитељи невеликог опуста овог мајстора мисли и фотографије већ знају да се Кошта још од 1995. године, када је свој други филм „Кућа од лаве“ снимио на Зеленортским острвима, бави невољама и судбинама људи из ове бивше португалске колоније, који емигрирају масовно у земљу бивших колонизатора. Тамо живе у гетима, понижени, заборављени, одбачени, у беди и на рубу цивилизације. У „Узвишеној младости“ и „Коњу званом дукат“, које је имала прилике да види и наша публика, главни јунак био је Вентура, радник који је још седамдесетих година прошлог века пристигао у предграђе Лисабона. Ус-пут је у овом другом филму упознао Виталину када је она први пут стигла у Портигалију. Тужним поводом. Сада је она постала главни лик новог филма Педра Коште, а Вентура споредни, у улози свештеника. Не само причом, већ и божанственом фотографијом, игром светла и таме, крупних и ситних кадрова, овај филм плени од почетка до краја. Чим је приказан, постао је фаворит свих – публике, новинара, жирија.

Ко је Виталина?

Ко је Виталина Варела? Сељанка која је цео живот провела радећи на пољима острва Сантијаго, једном у низу у Зеленортском архипелагу. Била је најмлађа од осморо браће и сестара и рано се удала за своју прву љубав Жоакима, дечака из истог села. Као и већина младића са Зеленортских острва, и Жоаким је напустио земљу 1977. пошто му је обећан посао зидара у Португалији. Као и све зеленортске девојке, и Виталина је чекала на повратак свог драгог, са довољно новца да почну срећан живот или да је поведе са собом у нови свет. Са првом уштеђевином, Жоаким је купио цигле и цемент да би изградио кућу у сиромашном предграђу Лисабона. Само је једно писмо написао Виталини обећавајући јој да ће јој послати авионску карту како би му се придружила у Португалији. Током наредне три и по деценије Жоаким је свега два пута долазио у домовину. Током првог боравка Виталина и он су почели да граде кућу у свом селу, одмах поред цркве. Други пут је боравио кратко и, рекавши да мора да посети рођака на северу, отишао за Лисабон и више се никада није јавио. Током тог кратког боравка Виталина је остала трудна и добила је сина Бруна за кога отац никада није сазнао. Непознаница је како је тачно Жоаким завршио свој живот: убијен је убодима ножа с леђа и претпоставља се око сукоба због мутних послова, 23. јуна 2013. У међувремену је Виталина скупљала новац за авионску карту и чекала визу за Португалију. Стигла је у Лисабон 30. јуна, три дана пошто је Жоаким сахрањен. У новој средини је свима била сумњива, сви су јој говорили да ту нема шта да тражи, а она је данима лежала у мужевљевој страћари, борећи се са болом и кошмарима. Тек после неколико месеци успела је да нађе посао као чистачица, али је богаташка породица отпустила не плативши јој зараду. Онда је почела да чисти продавницу „Заре“ у великом тржном центру, за пет евра на сат. Једног дана чула је куцање на вратима куће: уплашила се да је то полиција или службеници имиграционог одељења. На срећу, био је то Педро Кошта који је тражио кућу у којој би могао да снима филм „Коњ звани дукат“. Тако је пре седам година упознао Виталину и њену чудесну животну причу.

Наставак прочитајте у броју 3161.