Почетком 2021, приликом доделе годишњих признања поводом Дана Аустралије, у престоници Канбери, српском хуманисти Милану Максимовићу додељена је медаља Грађанин године на територији општине Ферфилд. Истовремено, ова сиднејска општина га је прогласила за Почасног грађанина Ферфилда. Максимовић je већ 2019. и 2020. био два пута финалиста избора за награду првог грађанина Аустралије. Ове, 2021. и припала му је у западној сиднејској општини Ферфилд, у којој живи. Задовољан овим признањем Максимовић је изјавио:
„Медаља и титула за мене, уједно је и признање за све Србе света!”
У образложењу за ову награду каже се да су „Милан Максимовић и његова породица несебично уложили велики труд како би олакшали тешке дане, најпре онима који су остали без имовине у катастрофалним пожарима, а затим су били ту да пруже руку подршке пензионерима, самохраним мајкама и другима који су били најтеже погођени пандемијом короне. Признање је додељено за све што је Милан Максимовић са породицом учинио, под покровитељством своје хуманитарне организације Milan Hilda Care.
– У последњих пет година одазвали смо се свим акцијама, које су биле важне за народ у нашем аустралијском окружењу. У периоду 2015/16. под ударом такозване Исламске државе (ИСИС), преко 800.000 људи су прогнани само зато што су хришћани. Преко Уједињеног православног братства позван сам да прикупљам помоћ и тако је све кренуло. Кроз хуманитарни рад сам упознао многе напаћене људе, као и жртве логора и полног злостављања, што ми је дало још већу мотивацију да наставим да помажем унесрећени народ. Нажалост, тренутно је у свету преко 245 милиона хришћана, који су прогнани или немају верску слободу. Чак су и новине USA today објавиле да у просеку сваки дан 11 хришћана буде убијено само због вере. То су јако тешке ствари. Једноставно не могу да престанем да помажем, да им бар мало ублажим бол.”
Одакле потиче Ваша хуманост, од Ваше породице и родитеља?
– Моја фамилија Максимовић пореклом је из Билеће. Због прогона су се пре 200 година моји преци преселили с подручја Херцеговине у Босну. Ја сам рођен у Тузли, али смо се породично 1983. преселили у Сарајево. Мој отац Перо Максимовић је као грађанско лице у ЈНА добио прекоманду. У Сарајеву нас је 1992. дочекао рат. Дјед ми је увек говорио да ће сваки Србин који живи барем 70 година бити у најмање два рата. Мој први рат ме захватио врло младог, са двадесетак година био сам на сарајевском ратишту. Мом оцу је то био други рат.
Био сам у породици и ван ње увек окружен великом љубављу и пажњом. Хуманост је некако код мене сама дошла. Као добар ученик, посебно као првак у такмичењима из математике и физике, много сам пута држао бесплатне часове за ученике који су били мање успешни. Играо сам фудбал и тенис. Увек ми је неко прилазио да ми захвали за мој труд. Све те позитивне ствари преносим на свог сина.
Текст и слике Марко Лопушина
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању