NAŠ ČOVEK U AUSTRALIJI
Počasni građanin i Građanin godine

Početkom 2021, prilikom dodele godišnjih priznanja povodom Dana Australije, u prestonici Kanberi, srpskom humanisti Milanu Maksimoviću dodeljena je medalja Građanin godine na teritoriji opštine Ferfild. Istovremeno, ova sidnejska opština ga je proglasila za Počasnog građanina Ferfilda. Maksimović je već 2019. i 2020. bio dva puta finalista izbora za nagradu prvog građanina Australije. Ove, 2021. i pripala mu je u zapadnoj sidnejskoj opštini Ferfild, u kojoj živi. Zadovoljan ovim priznanjem Maksimović je izjavio:

„Medalja i titula za mene, ujedno je i priznanje za sve Srbe sveta!”

U obrazloženju za ovu nagradu kaže se da su „Milan Maksimović i njegova porodica nesebično uložili veliki trud kako bi olakšali teške dane, najpre onima koji su ostali bez imovine u katastrofalnim požarima, a zatim su bili tu da pruže ruku podrške penzionerima, samohranim majkama i drugima koji su bili najteže pogođeni pandemijom korone. Priznanje je dodeljeno za sve što je Milan Maksimović sa porodicom učinio, pod pokroviteljstvom svoje humanitarne organizacije Milan Hilda Care.

– U poslednjih pet godina odazvali smo se svim akcijama, koje su bile važne za narod u našem australijskom okruženju. U periodu 2015/16. pod udarom takozvane Islamske države (ISIS), preko 800.000 ljudi su prognani samo zato što su hrišćani. Preko Ujedinjenog pravoslavnog bratstva pozvan sam da prikupljam pomoć i tako je sve krenulo. Kroz humanitarni rad sam upoznao mnoge napaćene ljude, kao i žrtve logora i polnog zlostavljanja, što mi je dalo još veću motivaciju da nastavim da pomažem unesrećeni narod. Nažalost, trenutno je u svetu preko 245 miliona hrišćana, koji su prognani ili nemaju versku slobodu. Čak su i novine USA today objavile da u proseku svaki dan 11 hrišćana bude ubijeno samo zbog vere. To su jako teške stvari. Jednostavno ne mogu da prestanem da pomažem, da im bar malo ublažim bol.”

Odakle potiče Vaša humanost, od Vaše porodice i roditelja?

– Moja familija Maksimović poreklom je iz Bileće. Zbog progona su se pre 200 godina moji preci preselili s područja Hercegovine u Bosnu. Ja sam rođen u Tuzli, ali smo se porodično 1983. preselili u Sarajevo. Moj otac Pero Maksimović je kao građansko lice u JNA dobio prekomandu. U Sarajevu nas je 1992. dočekao rat. Djed mi je uvek govorio da će svaki Srbin koji živi barem 70 godina biti u najmanje dva rata. Moj prvi rat me zahvatio vrlo mladog, sa dvadesetak godina bio sam na sarajevskom ratištu. Mom ocu je to bio drugi rat.

Bio sam u porodici i van nje uvek okružen velikom ljubavlju i pažnjom. Humanost je nekako kod mene sama došla. Kao dobar učenik, posebno kao prvak u takmičenjima iz matematike i fizike, mnogo sam puta držao besplatne časove za učenike koji su bili manje uspešni. Igrao sam fudbal i tenis. Uvek mi je neko prilazio da mi zahvali za moj trud. Sve te pozitivne stvari prenosim na svog sina.

 

Tekst i slike Marko Lopušina

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju