УСПОМЕНА НА „ЗЛАТНУ ГРОЗНИЦУ“
Вољени скитница
Ово је већ трећа година заредом да почетак фестивала, поред представљања жирија и остварења које отвара смотру, обележавају стари филмски класици. То су ремек-дела седме уметности која су технички поправљена, рестаурисана и делују као гланц нова са патином старом и по један век. И сале за та дела су увек пуне. Први пут смо гледали „Мајке и курве“ Жана Јусташа. Прошле године смо имали утисак да је „Наполеон“ Абела Ганса много већи доживљај и ужитак од бар половине наслова из актуелног програма фестивала. Та сјајна дела за учење и уживање заправо су део све значајнијег програма „Кан Класик“ о коме бригу води виспрени селектор и организатор Жерал Дишосоа.
Овог пута нам је припремио још једну посластицу – „Златну грозницу“ Чарлија Чаплина чија је освежена копија премијерно приказана у Кану, а потом пуштена у биоскопе широм света тачно један век након премијере 1925, одржане у „Египатском биоскопу“ у Лос Анђелесу! За ову прилику израђен је и нови постер за филм у коме Чаплин тумачи свој чувени лик Скитнице, а који је и написао, режирао и продуцирао.
Радња се одвија током златне грознице у Аљасци крајем 19. века. Скитница одлази у хладну и сурову Аљаску у потрази за златом. Убрзо се нађе усред снежне олује и уточиште налази у колиби са опасним криминалцем по имену Блек Ларсен и другим трагачем за златом, Биг Џимом. Тројица мушкараца преживљавају тешке услове, глад и сумануте ситуације, попут оне у којој Скитница кува и једе своју ципелу. Касније, у граду, Скитница се заљубљује у лепу плесачицу Џорџију, али због сиромаштва и неспоразума, њихова љубав изгледа недостижно. У међувремену, Биг Џим губи памћење и не може да се сети где је њихово златно налазиште. Када му се памћење врати, он и Скитница се враћају и – постају богати. Скитница поново среће Џорџију и добија прилику за нови живот.
„Док славимо 130 година од изума кинематографа браће Лимијер, Чаплинов омиљени класик – који спаја авантуру, романтику и комедију – обележиће свој век постојања специјалном премијером на Кроазету“, рекао је уочи приказивања Тијери Фремо, уметнички директор целог фестивала.
Након премијере у Кану, рестаурисана „Златна грозница“ биће истовремено приказана у биоскопима широм света 26. јуна. Организовано је више од 250 пројекција у преко седамдесет земаља истог дана, од САД и Турске до Јапана и Русије.
– Већ готово тридесет година радимо на делима Чарлија Чаплина, са циљем да сваком филму вратимо лепоту коју му је аутор првобитно замислио – рекао је Ђанлука Фаринели, директор Кинотеке Болоње која је била задужена за рестаурацију. – Сваки од Чаплинових филмова дубоко се урезао у сећање, културно обликовање и сентиментално образовање више генерација. Шта нам Чаплин још може рећи? Да бисмо одговорили на то питање, треба гледати његове филмове и схватити да се данашња публика смеје истим сценама као и публика пре сто година. Нова рестаурација „Златне грознице“ заснована је на истраживању Кевина Браунлоа, и захваљујући новим технологијама и проналаску нових материјала, још смо ближи верзији приказаној 26. јуна 1925.
Такозвана 4К рестаурисана копија неког филма значи да је оригинални филм дигитално обновљен и скениран у резолуцији од 4К (3840×2160 пиксела), што је веома висока резолуција, са четири пута више пиксела од стандардне (1080 пиксела). Филм (обично снимљен на филмској траци) бива пажљиво очишћен од оштећења, прашине, огреботина, губитка боје и других трагова старења. То се ради ручно или помоћу компјутера, кадар по кадар. Након тога се филм скенира специјалним уређајима у 4К резолуцији. То значи да сваки кадар добија изузетно детаљну дигиталну верзију. Док се боје враћају у природнији или оригинални изглед, а звук се такође поправља. Филм изгледа ближе ономе како је првобитно био замишљен, или чак боље – чистији, оштрији, са више детаља и бољим звуком. То је посебно важно за класичне или култне филмове, који се тако могу приказивати у модерним биоскопима или на 4К телевизорима у високом квалитету.
Овакава обрада „Златне грознице“ омогућена је коришћењем материјала из бројних кинотека и музеја широм света у којим су чуване мање или више очуване копије „Златне грознице“.
Први пут приказан 1925. године, филм „Златна грозница“ одмах је добио хвалоспеве критике. Године 1942. Чаплин је издао и „говорну“ верзију филма, са звучним ефектима, музиком и нарацијом, која је добила две номинације за Оскара. Оригинални филм је био пред публиком две године пре појаве звука на филму и четири године пре прве доделе Оскара. Године 1992. филм је уврштен у Национални филмски регистар Конгресне библиотеке као дело од „културног, историјског или естетског значаја“.
РАТ У ГАЗИ
Желим да моја смрт одјекне
Рат у Гази је бацио сенку на фестивал у Кану и пре него што је он почео. Фоторепортерка из Газе Фатима Хасуна (25) главна је јунакиња документарног филма иранске редитељке Сепиде Фарси под називом „Стави душу на длан и ходај“. Само месец дана пре почетка смотре у Кану, Фатима је погинула у израелском ваздушном нападу на Газу. Израел можда забрањује међународним медијима да уђу у Газу, али рат у тој палестинској територији присутан је на овогодишњем фестивалу.
Хасуна је погинула заједно са десет чланова породице (укључујући и њену трудну сестру) у њиховом дому у Гази 16. априла, дан након што је сазнала да је филм одабран за једну од пратећих селекција фестивала и само неколико дана након свог венчања. Само је њена мајка преживела. Због те трагичне чињенице у Кану је владало још веће интересовање за овим документарним филмом. Прошле године је подршка Палестинцима на Црвеном тепиху била дискретна, у виду значки на реверу и модних детаља који асоцирају на палестинску заставу. У тренутку док ово пишемо не знамо како ће и да ли ће познате личности заузимати став по питању овог страшног рата у коме је више десетина хиљада људи изгубило животе.
Редитељка филма Сепида Фарси, и сама избеглица из Ирана, снимала је „Стави душу на длан и ходај“ на основу видео позива са Хасуном током више од двеста дана рата током којих је Фатима фото-апаратом документовала живот Палестинаца под израелским бомбама. Дана 15. априла, позвала је младу Палестинку да јој саопшти да је филм одабран за Кан, и одмах су почеле да планирају како би Хасуна могла да дође на фестивал у Француској. Али већ сутрадан, израелски ваздушни напад је убио Фатиму. Израелска војска, коју је организација Репортери без граница оптужила за „масакр“ палестинских новинара, тврдила је да је мета био члан Хамаса.
Сепиде Фарси је рекла да је до самог краја веровала да ће Хасуна „преживети, да ће доћи, да ће рат стати“. „Али стварност нас је стигла и престигла“, казала је редитељка која је у филму забележили и једину Фатимину жељу: „Ако умрем, желим гласну смрт“, написала је Хасуна на друштвеним мрежама. „Не желим да будем само део ударне вести или један број у групи бројева, желим смрт коју ће свет чути, да се не заборави“.
У програму Кана биће приказана и два играна филма која се баве трагедијом Блиског истока. У програму „Известан поглед“ два брата близанца, Тарзан и Араб Насер, приказаће филм „Било једном у Гази“, причу о двојици пријатеља који 2007. године продају дрогу у продавници фалафела, године када је исламистичка група Хамас учврстила своју власт у Гази. Браћа Насер су рођена и одрасла у Гази и на једвите јаде су свој први филм пре десетак година снимили у отаџбији. После су морали да побегну у Европу и сада долазе са трећим филмом од кога се много очекује.
Познати израелски редитељ Надав Лапид, познат по критикама према сопственој влади, представиће филм „Да“ у оквиру програма „Петнаест дана аутора“. Прича прати џез музичара који има задатак да компонује нову националну химну Израела након напада 7. октобра. Тај напад Хамаса на југ Израела 7. октобра 2023. године резултирао је смрћу 1.218 особа, углавном цивила. Израелска офанзива која је уследила усмртила је најмање 52.787 људи у Гази, већином цивила, према подацима Министарства здравља територије којом управља Хамас, а које Уједињене нације сматрају поузданим.
НОВА ПРАВИЛА НА ЦРВЕНОМ ТЕПИХУ
Мале, црне могу да прођу
Далеко су времена, и делују нестварно, као бајка, из данашње перспективе, када су Кроазетом шетале старлете, а лепотице у топлесу на плажама позирале папарацима. Прохујале су… са вихором. Топли Кан је почео да личи на хладни Берлин. Последњих година су разне старлете и некакве инфлуенсерке покушавале да врате еротику на мала врата па су црвеним фестивалским тепихом корачале са мало гардеробе из које је много шта вирило, испадало… У доба новог конзервативизма то је, изгледа, некима засметало, посебно што су одевне комбинације биле више вулгарне него еротски узбудљиве. Истовремено, многе даме су носиле више метара дугачке шлепове на својим хаљинама како би се што спорије кретале тепихом и степеницама јер су фотографи тако имали више времена да их сликају , а окупљени људи гледају. Међутим, све је то успоравало „саобраћај“ на црвеном тепиху уочи неке премијере па су се стварале огромне гужве и протокол се рушио као кула од карата.
Е, па, фестивал је рекао – доста са тим! И дао упутства за нова правила понашања на црвеном тепиху. „Из разлога пристојности, голотиња је забрањена на црвеном тепиху, као и у свим осталим просторима фестивалске дворане“, наводи се у документу Филмског фестивала у Кану. „Тимови за дочек гостију фестивала биће у обавези да забране приступ црвеном тепиху свима који не поштују ова правила“. Разуме се да сада ово култно место примењује конзервативнији кодекс облачења, при чему се фаворизују одела, смокинг јакне и вечерње хаљине до пода, у односу на комбинације које привлаче насловне стране. Класичне мале црне хаљине, коктел хаљине, панталонска одела, елегантне блузе и сандале „са или без штикле“ такође ће бити дозвољене.
(ОПЕТ) НИШТА БЕЗ ТРАМПА
Смирите се, знате човека!
Прошлогодишњи Кански фестивал био је у знаку садашњег америчког председника јер је приказиван играни филм „Шегрт“ који описује Трампов успон до врха, а над овогодишњим издањем смотре надвили су се црни облаци – најава Доналда Трампа од 4. маја да ће увести царине од сто одсто за све филмове снимљене ван САД! То је постала тема о којој се говори у Кану, овој својеврсној олимпијади у свету филма на коју долазе ствараоци из свих крајева света. Поред ствараоца има и трговаца и логично је да их је све забринула та вест. Бела кућа је саопштила да још није донета коначна одлука. Разматрају се и друге опције, укључујући федералне подстицаје за продукције са седиштем у САД, уместо царина. Али ова најава била је подсетник колико политичке одлуке могу да уздрмају чак и најстарије културне институције.
На конференцији за новинаре прошлог понедељка уметнички директор Канског фестивала Тијери Фремо осврнуо се на Трампову изјаву. Фремо је рекао да би радије сачекао са изјавама, уз напомену да Трамп има навику да мења мишљење.
– Амерички председник нас је у последња три месеца навикао да каже једну ствар, па онда нешто дода, разради је, контрадиктира сам себи, итд. Тако да, не, не знам шта да кажем. Идеја да би онда и америчку кинематографију неке земље заузврат могле да казне је, по мом мишљењу, идеја о којој се може разговарати, али постоји једна ствар коју смо приметили, нарочито у месецима и годинама након ковида, током 2021. и 2022. године – а то је да је било мање америчких филмова широм света, па су локалне (неамеричке) продукције биле успешније, а филм увек пронађе свој пут – рекао је Фремо.
Додао је да би му, када би могао директно да разговара са Трампом, рекао да „страни филмови хране америчку машту и културу“:
– Али не верујем да га то заиста занима!
У светлу растућих економских тензија између САД и Европске Уније, Фремо је нашао простора и да похвали разноврсност америчких филмова у овогодишњем програму Кана.
– Било је много питања у вези са америчком кинематографијом и још их има – од штрајка глумаца, штрајка сценариста, пожара у Лос Анђелесу, па до могућег успоравања продукције хитова из великих студија – али испоставило се да је ове године амерички програм присутан, и да је богат – рекао је он осврнувши се и на дебитанске филмове Скарлет Јохансон „Елеонора Велика“ и Кристен Стјуарт „Хронологија воде“, који се приказују у програму „Известан поглед“. – Сједињене Државе остају велика земља за филм. Ја припадам генерацији за коју је волети филм значило волети амерички филм.
ПОВРАТАК ТОМА КРУЗА НА КРОАЗЕТУ
Кобасица и десет јаја
Највише звезданог сјаја на Кроазету је првих дана фестивала донео Том Круз са осмим наставком свог филмског серијала „Немогућа мисија“ чији је поднаслов „Коначна одмазда 2“. Најавио га је и као последњи, али ко зна.. И овај је други део претходног, а можда други део добије и трећи… превише је успеха, новца и посла у игри да би се од супершпијуна Итана Ханта тек тако растали.
Док је мастерклас редитеља овог филма Кристофера Мекаверија био мање запажен и тражен, дотле је све што Том Круз (62) ради било праћено у стопу. У неким интервјуима датим у Кану Том је говорио о каскадерским сценама које је лично изводио и како се од посла опушта уз клавир. Објашњава – сваки посао за њега је прилика да нешто научи, да управља авионом, да скаче са падобраном или свира на клавиру. Научио је и да плеше: “Та уметничка форма ме веома занима, помоћу ње разумем како се тело креће, какве облике прави и какве емоције може да изазове код других“.
А клавир?„Не бих рекао да ‘свирам’. Више волим да притискам дирке… Опушта ме.“, објаснио је глумац зашто не би требало да га зову пијаниста! С обзиром колико је вратоломија извео од када је први пут постао Итан Хант у „Немогућој мисији“ пре нешто више од три деценије, такво опуштање му је потребно.
Овај серијал, који је до сада зарадио преко четири милијарде долара, заправо је адаптација шпијунске серије из шездесетих познате по препознатљивој музичкој теми. Круз је главни глумац, али и један од продуцената и као такав непрестано подиже лествицу када су у питању каскадерске сцене које Круз сам изводи: пењање по највишој згради на свету, улазак и излазак из хеликоптера у лету, скакање мотором са литице…
У „Коначној одмазди 2“ Итан Хант виси с крила и пузи по двокрилцу из четрдесетих година прошлог века који лети изнад планинског венца Дракенсберг у Јужној Африци.
– Сећам се да сам као дете гледао старе снимке ходања по крилима по авионима у филмовима – каже Круз о каскадерској сцени коју је годинама желео да изведе. – Ти авиони су тада ишли, не знам, 60-80 километара на сат. Овај наш иде преко 190. Кад изађеш напоље, буквално останеш без даха.
– Кад год видите Тома у авиону – он управља тим авионом – каже редитељ Кристофер Меквори, који је режирао неколико наставака „Немогуће мисије“ , а два последња је потписао и као косценариста. – Он је буквално цела филмска екипа у једној особи: управља камером, глуми и пилотира. Сви ће помислити да смо неке сцене снимали испред зеленог платна на земљи. Гарантујем да ниједан кадар није снимљен без правог лета авионом.
Како се један глумац припрема за тако опасну каскадерску сцену?
– Најпре добро доручкујем – открива Круз. – Потребна је огромна количина енергије. Поједем, рецимо, кобасице, скоро десет јаја, сланину, тост, кафу и пуно течности. Горе на небу је хладно. На великој смо надморској висини. Тело сагорева много калорија у таквим ситуацијама.
У једном од прошлих наставака најопаснија сцена била је држање за војни авион док он полеће и када је касније мајци признао да је у сцени био он, а не неки каскадер, шокирала се. Или у огромном базену пуном воде који се окретао као веш-машина симулирајући дешавања у подморници. Том је био и у тој „веш-машини“! И том приликом је удисао сопствени угљен диоксид носећи специјални скафандер како би публика могла да му види лице на платну, без дисалице у устима. Обичан човек би се вертоватно угушио али је глумац научио како да ради са накупљеним угљен-диоксидом док је толике филмове снимао на висини, у ваздуху или на планинским врховима где је кисеоник разређен: “Научиш да препознаш реакције свог тела и знаш кад треба да престанеш“.
Али, чак и након осам наставака у којима ризикује живот и тело као Итан Хант, глумац и продуцент признаје да „увек“ осећа страхопоштовање и захвалност према послу који је изабрао да ради.
– Волим да правим филмове. То није оно што радим. То је оно што јесам.
НАПЕТА РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ ТУНИСА
Лош пријем миграната
Први споредни програм до главне такмичарске селекције је Известан поглед а њега је ове године отворио филм из Туниса „Обећано небо“ редитељке Ериж Сехири коју наша публика (требало би) познаје. Пре три године смо гледали њен први дугометражни играни филм „Испод смоквиног дрвећа“ који је такође приказан у Кану: тада смо објавили и интервју са њом који је дала за наш лист. То остварење је било и кандидат Туниса у трци за Оскара. Позната по свом новинарском и документарном раду, Сехири је развила препознатљив филмски стил који спаја реализам са емотивно снажним приповедањем.
„Обећано небо“ је инспирисан стварним догађајима у Тунису, где су мигранти из подсахарске Африке били изложени таласу непријатељства у медијима и на улицама, што је довело до насиља, неоправданих притварања и принудног протеривања хиљада људи.
Радња филма прати испреплетане животе жена које се суочавају с личним и политичким неизвесностима. У центру приче налази се Мари, пасторка из Обале Слоноваче и бивша новинарка која сада живи у Тунису. Она пружа уточиште двема женама: Нане је млада мајка која тражи наду, а Жоли је одлучна студенткиња оптерећена очекивањима њене породице. Долазак једног сирочета у свет ове три жене ставиће на пробу њихово пријатељство и солидарност, у друштву пуном напетости и предрасуда.
Сехири није само написала и режирала филм већ је учествовала и у његовој целокупној продукцији. Некадашња новинарка је и оснивач платформе за истраживачко новинарство као и једне невладине организације која се бави медијском писменошћу и слободом штампе у Тунису. И то није све: амбициозна, енергична млада дама је један од оснивача колектива који подржава редитељке из арапског света.
Коментаришући у Кану однос између Тунижана и миграната из других делова Африке који долазе у њихобу земљу како би у њој остали или се из ње отиснули ка Европи, Сехири каже:
– Као Тунижанка, дубоко сам фрустрирана што нисмо у стању да мигрантима пружимо достојанствен пријем, иако и сами потичемо из земље са великом дијаспором. Понашамо се као да не живимо сви на истом континенту, као да нисмо сви Африканци. У почетку нисам имала намеру да документујем оно што се дешава у Тунису, али с временом је филм почео да одражава политичку ситуацију у земљи. Уз масовна хапшења и рације широм Туниса, постављали смо себи питање: како да у нашу причу уградимо те напетости, а да наши ликови не постану застарели, поједностављени стереотипи? Трудили смо се да задржимо дистанцу, да избегнемо непотребно насиље на екрану. Желели смо да видимо како те жене живе, упркос свему.
Пише Срђан Јокановић