Неколико дестина километара пре Фуџи вулкана сачекао ме је Боби Маринковић који живи и ради у Токију. Убацујемо све ствари и бицикл у његов „БМВ“ и негде у околини града Фуџи свраћамо у ресторан да мало предахнемо. Ту смо засели и направили стратегију, а такође уз добру вечеру, прикупили енергију, за вечерашње освајање највише и свете планине Јапана која се налази на 3.776 метара надморске висине. Негде око 23 сата смо планирали да кренемо на успон како би на врх стигли у раним јутарњим часовима када се сунце рађа.
После вечере запутили смо се ка вулкану вијугавим серпентинама и после неких 40 километара стижемо на 1.950 метара надморске висине докле се највише могло аутом. Испред аута би нам често излетали јелени из шуме, уплашени од бљеска фарова.
Успон на Фуџи је у јесењим и зимским данима забрањен због безбедности тако да смо у самом старту морали да прескачемо преко ограде која је ту била постављена, вероватно да би одвратила несавесне пењаче. Око нас није било шуме, пут до врха је био јасно видљив, требало се само попети горе. Одмах смо мало ужурбано кренули али смо убрзо морали успорити и наставити неким нормалним темпом. Са нормалним темпом почела је и борба. Борба коју водите са сваком планином али и са самим собом, и са временом, и са емоцијама.
По мрклом мраку и са лампама на челу полако али сигурно, с ноге на ногу, кретали смо се по стеновитом терену ка врху Фуџија. Испред нас је била само тама, чији крај није могао да се сагледа. Када смо изашли на 2950 метара направили смо малу паузу да предахнемо. У даљини, далеко, далеко испод нас сијао се град Фуџи.
На 3.250 метара све смо теже и теже ходали, а отежано смо и убрзано дисали због велике влажности ваздуха и сумпорних испарења која су се осећала. Застајкивали би повремено хватајући дах. Изузетно је било хладно са температуром око нуле. Почео сам да дрхтим. Обукао сам на себе све што сам имао. Морали смо да пазимо и на одроне камења. На неким местима стаза је буквално била затрпана. Али нема предаје док се српска застава не завијори на врху Фуџија. Захваљујући Теленору који ми је био један од спонзора на фејсбуку објављујем слику уз неколико реченица о тренутном стању на терену. Тако да су многи моји пријатељи и познаници могли из часа у час да прате Бобијево и моје напредовање.
Терен се мењао неколико пута, од стеновитог, на којем је требало употребити обе руке за пењање, до типично вулканског где направите један корак, а онда проклизате пола корака уназад, при том се трудећи да одржите равнотежу. Није се дао тако лако Фуџи али се ни Срби нису предавали. На 3.450 метара објављујем опет слику на фејсбуку. Мисли су нам биле усмерене само ка једном смеру. Жеља да у зору имамо најбољи могући поглед са вулкана била је јача од било каквог умора или помисли о одустајању. Немилосрдни ветар нам се супростављао. Цело тело ми је подрхтавало при сваком кораку и морао сам да се усредсредим само на то да останем на стази.
Текст и слике Драган Шибалић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању