Владимир Јеленковић, по образовању технолог а по опредељењу новинар, и био је на функцији директора Музеја Никола Тесла од 2005 до 2014. Већ деценијама се бави науком и истраживањима а посебно радом и проналасцима нашег чувеног генија. Имала сам изузетну прилику да га упознам и сарађујем са њим на Телевизији Београд у време када је он био главни и одговорни уредник Научног програма ове медијске куће и када су тамо припремане изузетно добре и квалитетне емисије. О свему томе, а посебно о томе како се заинтересовао за живот и дело Николе Тесле, разговарамо са њим за „Илустровану Политику“
У време када сте ви били главни и одговорни уредник Научног програма на РТБ из данашње перспективе можемо рећи да је то било златно доба управо овог жанра на националној телевизији, када су покренуте многе нове емисије и пројекти?
– То је било време једног изузетно успешног и квалитетног програма, који је свој целовити и савремени концепт формирао и успешно развијао током осамдесетих и деведесетих година прошлог века. У то време, осим уредничког планирања целокупног Научног програма, био сам и сâм аутор и уредник преко 500 емисија, интервјуа, контакт програма и серија научно-истраживачког, документарног и научно-популарног жанра. Научни програм је, пре свега, настојао да прати сва светска збивања у науци кроз серију „Светски изазов“. Основни мото ове серије – „Научни програм на лицу места“, значио је да су уредници били на свим светским меридијанима и пратили све најпропулзивније научне обасти и открића, као и све нове технолошке продоре у многим светским научно-истаживачким центрима. Прва емисија из ове серије, коју сам са својим сарадницима реализовао 1984. године у Лондону, била је посвећена најновијим достигнућима у домену ортопедске хирургије и трауматологије. После тога следе бројне емисије снимане на различитим светским меридијанима, а један од догађаја који тада нисмо желели да пропустимо, била је Светска изложба у Ванкуверу 1986, посвећена телекомуникацијама као посебној области која је тек наговештавала будућност у којој данас увелико живимо.
Осим тога, Научни програм радио је и серије „Радост сазнања“, „Ecce homo“, „Истраживања“, „Недељне научне новости“, „Научни форум“ и многе друге посвећене најновијим продорима у домену информационих технологија, роботике, вештачке интелигенције, медицине, генетике, молекуларне биологије, археологије, етнологије и многих других области.
На који сте ТВ пројекат посебно поносни?
– Потпуно оригинални концепт начинили смо кроз реализацију драмске серије „Ex libris“, у којој смо као основну потку користили најпознатија и најпровокативнија дела светске књижевности као што је Орвелова „1984“, Хакслијев „Врли нови свет“, „Ко је Трнову Ружицу пољупцем пробудио“, Ирвинга Фечера, „Човек и његови симболи“ Карла Густава Јунга и многе друге. Драматизација основних тема ових књига надограђена је учешћем врсних научника и актуелизацијом збивања које књиге обрађују. Ипак, оно што је паралелно са свим овим емисијама и серијама требало да буде круна мог рада у Научном програму јесу четири серије посвећене четворици великана са нашег поднебља: Руђеру Бошковићу, Николи Тесли, Михајлу Пупину и Милутину Миланковићу.
Како је и када започело ваше интересовање за нашег великог научника Николу Теслу?
– Што сам више радио на припреми ових серија, то је моје интересовање за све њих, а посебно за Николу Теслу, расло из дана у дан, да бих коначно од 2005. године био у прилици да, радећи у Музеју Николе Тесле, зароним у личну архивску грађу нашег великана и проналазача и откривам несвакидашње богатство идеја и визионарских подухвата једног невероватног и у светским размерама јединственог проналазачког духа.
Прошлог лета одржали сте на Коларцу сјајну презентацију о Теслином доприносу у медицини. Реците нам нешто о овој занимљивој теми, а за многе сасвим новој?
– Одговор на питање зашто је ова тема за многе била нова и занимљива лежи у чињеници да већина оних који се занимају за Теслу знају да је у свом раду био посвећен првенствено физици, односно електротехници, а касније и машинству. Није био директно укључен у биомедицинска истраживања, али мање се зна да су његова открића и изуми значајно допринели утирању пута медицинској физици, посебно радиологији и високофреквентној електротерапији. Анализа Теслиних експеримента и објављених радова и чланака указује на то да га је дубоко занимала улога електрицитета у телу и како вештачки произведене струје могу утицати на човеково здравље. Тако је у свом раду „Високофреквентни осцилатори за електротерапеутске и друге сврхе“, на Конференцији Америчког електротерапеутског удружења одржаној у Бафалу 1898, Тесла описао богатство низа метода за производњу различитих врста високофреквентних струја у циљу производње различитих физиолошких ефеката. У овом раду дао је и разумну сугестију да загревање металних делова уграђених у тело подвргавањем високим напонима може дати нове хируршке технике за стерилизацију рана или за лоцирање и вађење металних предмета. Ово је био само један од безброј примера Теслине техничке бриљантности и његове способности да управља њему доступним технологијама до њихових граница. Тесли се приписује и оснивање медицинске дијатермије – стварање топлоте у унутрашњим ткивима организма, изазване пропуштањем високофреквентних струја чија примена може бити посебно значајна код ублажавања болова, нарочито у зглобовима, код запаљења околине унутрашњих органа, побољшања крвотока и сличних тегоба.
Тесла је радио и експерименте са Х зрацима, слично Рентгену, али неколико година пре љега?
– Још једна област повезана са медицином била је у фокусу Теслиних истраживања, а то су рендгенске цеви – другачије од оних којима се служио Рентген. Наиме, док је експериментисао са вакуумским стакленим цевима, Тесла је запазио појаву посебног зрачења које је могло да се детектује фосфоресцентним и флуоресцентним супстанцама. О томе је 1892. одржао предавање, називајући ефекте које је приметио „црним светлом и специјалним зрачењем“. Вршећи експерименте са овим зрачењем успео је да на плочама унутар металних контејнера произведе оно што је називао „графике сенки“. Док је раније правио снимке тањих структура као што су биле шаке или стопала, Тесла је врло брзо схватио да може да добије много боље резултате коришћењем Теслиног трансформтора који производи 4 милиона волти. Тако је успео да начини снимак лобање са 12 метара удаљености од стаклене цеви. Нажалост, готово све што је Тесла успео да уради током ових експеримената, изгорело је 1895. у пожару његове њујоршке лабораторије. После ове праве трагедије, у којој су неповратно изгубљени бројни драгоцени документи његових истраживања у разним областима, Тесла је прекинуо даље експерименте са X-зрацима. Иако је своја истраживања и експерименте започео неколико година пре Вилхелма Рентгена, Тесла није добио заслужена признања за своја открића у овој области, а немачки физичар је крајем 1895. године произвео и регистровао електромагнетске зраке који су данас познати као X-зраци или рендгенски зраци и за ово откриће добио прву Нобелову награду која је додељена за физику 1901. Ипак, касније у животу, Тесла је био веома поносан на свој допринос електротерапији. „Водећи стручњаци у медицини“, истакао је једном приликом, „уверили су ме да сам овим медицинским третманом за човечанство учинио више него што су то учинила моја друга открића и проналасци.“
Већ неколико година сарађујете са научним часописом „Планета”, а сва ваша најбитнија истраживања о Теслиним достигнућима ћете представити у књизи коју ускоро припремате за објављивање
– Ова сарадња започела је пре готово четири године и у сваком броју овог најпознатијег научно-популарног часописа код нас објављујем текстове о Николи Тесли. Сарадња је заправо започела када ме је почетком 2020. Милан Кнежевић, оснивач и директор „Планете“, консултовао о томе шта мислим о предавању које је познати светски научник, проф. др Игор Рудан, директор Центра за глобално здравље Универзитета у Единбургу, у Шкотској, и редовни члан Британске академије наука, одржао о Теслиним болестима. Како сам већ раније чуо ово предавање, исказао сам му своје одушевљење потпуно новим увидима у здравствене тегобе које су мучиле Теслу. Како је професор Рудан врсни стручњак, са завршеним докторским студијама у областима антропологије, епидемиологије, јавног здравља и генетске епидемиологије, на основу најновијих сазнања савремене медицине и неуро наука успео је да објасни загонетне симптоме и здравствене проблеме које је Никола Тесла још пре једног века врло темељно описао у својој аутобиографији „Моји изуми“. Све узроке Теслиних тегоба медицина је открила тек после његове смрти и нико се до сада није упустио у њихово тумачење. Било је то нешто потпуно ново и тако је настао мој први текст објављен под насловом „Поглед у невидљиви свет генија – Тајне Теслиних болести“. После великог интересовања који је побудио овај чланак, договорили смо се да наставим са редовним објављивањем текстова који ће донети широј јавности непознате или мање познате детаље из живота и проналазачког рада НиколеТесле и на крају бити преточени у књигу чије објављивање припремамо за ову годину.
Ваш најновији чланак, „Најзначајнији тренуци у животу Николе Тесле”, који је недавно публикован изазвао је велико интересовање?
– Реч је о некој врсти завршнице будуће књиге где сам настојао да издвојим назначајније тренутке како за самог Теслу тако и за читаво човечанство. Иако је за свој проналазачки рад и огроман допринос развоју технологије његовог доба добио велики број признања, почасних доктората највећих светских универзитета, ордења и диплома, а бројне научне институције и друштва су га са великим уважавањем примали у своје редове као почасног члана, остао је скроман и ненаметљив. Није жудео за наградама било које врсте и вероватно је далеко више узбуђења и огромног задовољства доживљавао у тренуцима великих открића и нових решења до којих је долазио експериментишући у својим лабораторијама. Зато сам настојао да посебну пажњу скренем на велике тренутке као што су: откриће обртног магнетног поља 1882. у Будимпешти; његово прво запослење у Америци, у Едисоновој компанији у Њујорку; први заштићени патент, Комутатор за динамо-електричне машине, који је добио 26. јануара 1885; прва патентна заштита индукционог мотора и система полифазних наизменичних струја, 1. маја 1888, када му је Патентни завод САД одобрио седам патената који заправо представљају темељ друге индустријске револуције и чиме започиње Теслина светска слава; америчко држављанство које је добио 30. јула 1891. и на које ће бити посебно поносан до краја свог живота; чудесна 1892. година у којој креће на пут ка светској слави који ће започети његовим предавањима одржаним 3. фебруара на Институту електроинжењера у Лондону и дан касније на Краљевском институту у Лондону, а потом и у Паризу, пред Француским друштвом за физику и Међународним француским друштвом електричара. Те исте године. 2. јуна, први и једини пут посетиће српску престоницу и оставити трајно сећање својих сународника на овај догађај; Светска изложба у Чикагу на којој је заједно са Вестингхаусом показао моћ својих полифазних наизменичних струја, а 27 милиона посетилаца били су сведоци победе Теслиних изума у „Рату струја“; Прва светска хидроцентрала на Нијагари, за чији је рад искоришчен Теслин полифазни систем наизменичних струја и из које су први киловати потекли 26. августа 1895; Едисонова медаља коју му је доделио Амерички институт електроинжењера 1917. и која представља круну међу бројним престижним одличјима и признањима која је добио током живота; Јубиларни 75. рођендан када се 1931. године нашао на насловној страни „Тајма“ као личност године и када му је поводом обележавања овог великог животног јубилеја америчка и светска јавност одала велико признање за целокупно дело које је подарио читавом човечанству.
Шта је то што Тесла није успео да реализује а страсно је желео?
– Нажалост, оно што би за Теслу био највеличанственији тренутак живота остао је његов недосањани сан. Није успео да оствари своју грандиозну идеју о „Светском систему бежичног преноса“, на чијој је реализацији радио на Лонг Ајленду од 1901. до 1906. Ипак, оставио нам је наду да ће једнога дана ова његова замисао, на добробит читавог човечанства, ипак бити реализована. “Не желим да неким љубоморним и ускогрудим појединцима пружим задовољство да мисле да су осујетили моје напоре“, каже Тесла. „Ти људи за мене не значе ништа више од микроба једне погане болести. Мој пројекат спречили су закони природе. Свет није био спреман за њега. Био је сувише далеко испред свог времена. Али исти закони ће на крају превладати и он ће доживети тријумфалан успех.”
Шта ви мислите о идеји да се премести Музеј Никола Тесла у Београд на води?
– Питање новог простора у коме би био смештен Музеј Николе Тесле је врло комплексно и осетљиво са различитих аспеката и верујем да неће бити могуће да у неколико реченица обухватим све релевантне чињенице. Због светског значаја самог Тесле, реч је о једном изузетном техничком и у исто време меморијалном музеју, који баштини непроцењиво вредно наслеђе генијалног научника. Препознавање значаја његовог дела не само за крај 19. и читав 20. век, већ и за настанак нових технологија, од даљинског управљања до бежичних телекомуникација, довело је до огромне популарности и великог интересовања за Теслу и на почетку 21. столећа. Та чињеница поставља пред будући концепт Музеја и нове изазове, да осим музеолошке, историјске и образовне компоненте, оствари и оно што му је због ограниченог простора до сада било ускраћено – да омогући научно-истраживачки рад за велики број научника који би у својим истраживањима могли да користе непроцењиво вредну архивску грађу која обухвата 156.000 Теслиних личних докумената, као и још неколико десетина хиљада новинских исечака и бројних књига из Теслине личне библиотеке. После првобитне идеје да се Музеј смести у зграду некадашње главне Железничке станице, па до најновије, да то буде зграда „Југошпеда“, некада Фабрика хартије Милана Вапе, у Булевару војводе Мишића, сигуран сам да би идеално решење било управо оно које је Влада Репубике Србије определила својом одлуком од децембра 2020. када је термоелектрана „Снага и светлост“ одабрана као простор за будућу зграду Музеја. Подсећам да је ова термоелектрана била у функцији од 1932. до 1969. и да представља део индустријског наслеђа у оквиру значајних културно-историјских и архитектонско-урбанистичких вредности у привредној, техничкој, друштвеној и градитељској прошлости Београда. Ништа природније од тога да се целокупан легат генијалног научника, физичара и проналазача, који је уз то својим изумима у области полифазних наизменичних струја и начина производње, преноса и развођења електричне енергије дао основу другој индустријској револуцији, а тиме и ницању безброј електрана широм света, нађе у оваквом једном простору. Дакле, осим спајања два изузетна културна наслеђа, ова стара термоелектрана која се налази на изузетној локацији каква је дунавска марина на Дорћолу, обезбеђује и могућност да будући Музеј постане туристичка атракција пар екселанс. Уз све то, Музеј са својих садашњих 170.000 посетилаца годишње у постојећој згради у Крунској 51 у Београду, у будућем, далеко већем простору, може вишеструко да повећа број посетилаца из читавог света и на тај начин обезбеди самоодрживост, преко потребну компоненту за даљу судбину било ког музеја у свету.
Пише Жолен Георгиевска
Фотографије Љубинко Кожул и Зоран Буловић