Почело је, као што то често бива с Полом Макартнијем, тихо, као шапат на друштвеним мрежама који је узнемирио Њујорк. Вест се брзо проширила: Пол Макартни наступа вечерас у Бовери Волрум дворани која прима само 500 посетилаца. Карта – свега педесет долара! Само у готовини. Ко први — његово место. Тог хладног фебруарског дана ред оних који су желели улазнице вијугао се дуж неколико блокова тог дела града.
Неки обожаваоци су оставили све – напустили радна места, децу, састанке – само због шансе да уђу на један тако редак, интиман концерт поп легенде. Други су стајали на хладноћи и дуго након што су карте нестале, надајући се чуду. Један човек је чак дошао са 1.500 долара у кешу, нудећи да откупи место за стајање у реду. Нико се није померио.
Касније, током вечери, у дворани је све деловало као сан. Са грозницом. Макартни у џинсу, са осмехом и гитаром, на само неколико корака од публике која још није могла да поверује у своју срећу. Изгледао је невероватно млад за своје осамдесет и две године, а просторија је вибрирала енергијом и одјекивала музичким сећањима из шест деценија дуге каријере овог музичара, певача, композитора.
“Не могу да верујем да смо овде и да ово радимо” рекао је кроз смех. Нико други у сали такође није могао да верује да се овако нешто дешава. Није била само носталгија у питању. Макартни је свирао са музичарима са којима заједно наступа два пута дуже (од 2001.) него што је био са „Битлсима“ и изводио је песме из свих делова своје каријере. У једном тренутку испричао је причу о томе како је одбио да свира на концерту 1964. године у САД где је публика требало да буде подељена на расној основи. “Били смо тако невини,” рекао је. “Сада имам унуке који су старији него што смо ми тада били!”
Сусрет са Рингом
Само неколико месеци касније, пре неколико дана, Макартни се поново нашао у вестима. Овог пута није био у питању тајни концерт за најбрже, већ најава другог дела велике америчке турнеје, чији је први део одржан пре три године. Почетак је заказан за 29. септембар у Палм Спрингсу, једином граду у Калифорнији који ће посетити. Наставиће се кроз петнаест градова, све до Лас Вегаса и Монтреала у Канади. Последњи чин одиграће се у Чикагу, на амерички национални празник Дан захвалности 25. новембра.
Али, чим су карте пуштене у продају, многи Полови обожаваоци више нису били тако усхићени. Суочили су се са невероватно високим ценама од осамсто долара у претпродаји! Двеста хиљада обожавалаца је путем електронске куповине покушавало да дође до јефтинијих карата које су, зависно од града или места у аренама ишле и до 1.700 долара! Нисам имао шансе,” написао је један обожавалац. Други је уздахнуо: “Чисто пљачкање.” За многе је то био обесхрабрујући подсетник да чаролија музике често долази по високој цени. Ботови, инфлуенсери, динамичко одређивање цена карата и вечна привлачност једног „Битлса“ одузели су шансу да га уживо виде и чују управо они слојеви људи који су га и учинили звездом пре толико деценија.
Ипак, мало ко се изненадио када су карте плануле за неколико минута. Доказ да је Пол Макартни љубимац сваке генерације, ванвременски добитник осамнаест награда Греми и најстарији носилац познатог рок фестивала Коачела, који и у 83. години пуни стадионе и изазива вриску обожаватељки. То се могло видети и у мају када се Пол појавио као гост изненађења на концерту рокера Бруса Спрингстина у Ливерпулу, родном граду Макартнија. Брус и Пол су заједно отпевали хит „Битлса“, песму „Не можеш ми купити љубав“. Два музичара су дан раније посетила Институт за извођачке уметности у Ливерпулу који је Макартни основао 1996. године у згради старе основне школе коју је као дечак похађао. Том приликом су разговарали са студентима, давали им савете и подршку.
Готово у исто време, само са друге стране Атлантика, Макартни се поново нашао у једном дуету. То је био Ринго Стар, уз Пола још једини преостали живи члан „Битлса“. Обојица су прихватили позив листа „Њујорк Тајмс“ за заједнички интервју. Говорили су о пријатељству, својим губицима, успесима, будућности.
– Пошто Џона Ленона и Џорџа Харисона више нема, свесни смо да ништа не траје заувек – рекао је Макартни. – Зато се држимо онога што сада имамо. Остали смо само Ринго и ја, и само ми имамо та сећања на „Битлсе“ и деценије нашег пријатељства.
Описао је емотивни тренутак када су заједно извели песму „Хелтер Скелтер“ у лондонској О2 Арени крајем прошле године – било је први пут да су наступили заједно након пет година. “Иако је то песма која потпуно разваљује“, рекао је Макартни, “ипак сам се био мало растужио. Простор, публика, године – све се стопило у нешто више од музике“.
Деда је фаца!
Али, поред свих распродатих турнеја, почасти и награда које добија, ове године је, можда, најсрећнији Полов тренутак у животу био далеко од бине – на једној церемонији поделе диплома студентима у Њујорку.
Овог маја, поносно је стајао док је његов унук Елиот (22) примао диплому на њујоршком Галатин факултету. Друштво му је правила супруга Ненси (65) и ћерка Мери (55), Елиотова мајка. За човека који никада није студирао, тренутак је имао посебну тежину. Елиот, тих и амбициозан младић, већ је био на пракси у музичкој кући Џеј Зија „Рок Нејшен“, у уметничком студију Џефа Кунса, а опробао се и у трговини некретнинама. Све у свему, живи окружен елитом. Његов старији брат Артур (26) у вези је са Фиби Гејтс, ћерком Била Гејтса, док сам Елиот више воли авангарду – његова девојка је Стела Џонс, ћерка Мика Џонса, гитаристе групе „Клеш“.
Тог пролећног дана на Менхетну, Пол Макартни није био поп звезда већ поносни деда који има осморо унучади.
– Једно од њих ме је раније звало ‘деда’, али једног дана је само рекло ‘Грендуд’ (игра речи где уместо деда стоји реч која би се могла превести као „кул деда“ или „деда фаца“…) – испричао је Макаартни за ББЦ. – И тако је остало.
Сада га сви зову Грендуд и то име је инспирисало не само нови надимак, већ и две сликовнице за децу које је написао: „Хеј Грендуд!“ (асоцијација и на хит „Битлса“ – „Хеј Џуд“) и „Грендудова Зелена подморница“ – опет асоцијација на песму „Жута подморница“.
Каже да празнике проводе заједно, иду на летовања, и да понекад он и Нанси иду по њих у школу. “Сјајно се забављамо,” рекао је за Вирџин Радио. “Мада, мислим да унуци више воле сладолед него мене. Код куће ми кажу, када нешто певам уз гитару, „деда, може ли то мало тише, гледамо емисију“? Нису заинтересовани за бесплатне приватне концерте које сам спреман да им поклоним.“
Од тајних наступа до вриске обожавалаца , од дуета у Ливерпулу до дипломе у Њујорку, Макартни не пролази кроз време као човек заробљен у својој заоставштини, већ јој непрестано додаје ново значење. Да, постоје редови за улазнице, богатство на рачунима, али ту су и преузимања из школе, сликовнице и осморо младих људи који га зову нечим бољим од „сер“. Зову га Грендуд.
Пише С. Јокановић