Здраво добри људи, ово смо мојих пет анђела и ја. Рођена сам у Крајини пред кобну 1995. годину. Још малтене као беба преживела сам оно што ретко ко на свету преживи – протерана сам. Не сећам се Олује, али је памтим… Пре тога ме је и мајка оставила, па сам одрастала само са оцем, бабом и дедом. Уследиле су године избеглиштва, немаштине, туге…”, започела је своју причу Милена Ђековић (девојачко Јеловац), окружена зидовима пуним буђи и прозорима крпљеним сунђерима.
„Моји школски дани нису били лоши. Баба и деда су увек били ту, као отац и мајка. Све док нису умрли… Тешко је присећати се свега. С непуних 18 година упознала сам њега. Далибора. Ја сам путовала на праксу за посластичаре, а он је био кондуктер у аутобусу, то је радио од кад је дошао из Берана. Све је испало тако спонтано…
У наш живот брзо су стигли Огњен (13), Урош (10), Василије (8), Филип (7) и на крају наша принцеза Мика (4). Питају ме шта ће ти толико деце. Ја их подижем, облачим и бринем све о њима. Да ми није лепо у браку и да се не слажемо не би ни било толико деце. Имали, немали, ми ћемо за њих да створимо колико год се може. Почела сам радити у маркету, а Далибор вози млеко и јогурте за једну млекару. Плате су нам минималне, а оптерећене су и кредитом који сам дигла за дрва, шпорет, деци за школу и неке основне ствари. Зато он и приватно ради лимарију, виси сваки викенд по крововима, само деца да не буду гладна и поцепана!
Доста година смо живели као подстанари. Кућу у којој смо били у Обреновцу 2014. године однела је поплава. Ову у Бањанима код Уба добили смо преко Комесеријата за избеглице, мада је то више било предвиђено за неку викендицу. Никад није завршена, па живимо скучено у две собице. У овој просторији спавамо супруг, Мика и ја, а у другој на једном кревету њих четворица. Овде све радимо – спавамо, ручамо, они завршавају домаће на смену јер немају места… Сређивали смо ми то колико смо могли, кречили више пута, али не вреди, огромна је влага и изједа све. Потребно је озбиљније улагање за које немамо могућности јер све што зарадимо иде за живот.
Проблем је и што немамо воду већ годинама. Узимамо од комшија, некад нам дотерају цистерну, али све је то недовољно, ипак смо ми велика породица. Да имам воду, могла бих макар неку башту држати. Имамо бар кокошке због домаћих јаја и једну патку с којом се наш син Урош, веровали или не, дружи таман као да су најбољи другари. Како се они разумеју међусобно то је чудо једно. Добра су деца генерално, хоће све да помогну.
Једино Василије што има алергијску астму. Кад га ухвати то гушење, кад више не може да дише, мора да иде или у Хитну помоћ или у Дом здравља, да прими инјекцију. Можете мислити како утиче оволика влага на њега, а плашим се и за другу децу. Имамо само овај прастари инхалатор. Волела бих и да имају више ормара јер овако им чувамо гардеробу по џаковима. И зиме умеју бити тешке и хладне. Јесте да се ложи нон-стоп, али не може толико да се загреје.
Текст и фотографије Срби за Србе
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању