Породица Трајковски живи у маленом селу Пелинце, у условима на ивици људског достојанства. У овом крају Северне Македоније трагичне животне приче и немаштина превазилазе све до сада нам знане категорије сиромаштва, као црни облаци надвијени стоје над тим људима. Трачак наде, зрачак Сунца, пробијао се до њих, када смо у претходним акцијама успевали да огрејемо бројне друге породице. Дошло је време да они доћекају достојанственији живот.
Кућа у којој живе чак и није њихова. Користе свега две неусловне просторијице, мада се виде обриси труда и жеље оца Драгана да учини нешто са својих десет прстију, да врати макар мало достојанства у ову оронулу кућу. Повремене наднице на грађевини једва су довољне да обезбеди и најскромнији оброк својој деци, а све преко тога нестваран је подвиг.
„За њих бих желео све најбоље да имају, а мени како буде, сиромах сам човек. Да не страхују више и да живе као сва друга деца, а не да спавају у соби са рупама, сви набијени у два распаднута кревета” – забринут је отац Драган, искрено, онако како само родитељ може да буде.
„Зими је баш тешко јер су прозори скршени. Некад сви пређу код нас и спијемо заједно да би се угрејали. Деца не могу да уче у овим условима, али труде се. Уз социјалну помоћ неки месец можда и искочимо на крај. Спремам им шта имамо, чорбицу, кромпир, пасуљ, али почесто се деси и да немамо. Ево сада у фрижидеру имамо само једно јајце и по неко сиренце” – додаје мајка Моника.
Милан и Тијана, иако малолетни, одмах се дало приметити, озбиљношћу одраслих људи, воде рачуна о најмлађима. Немаштина их је ваљано намучила, па су преко ноћи стасали.
„Мало су немирни, али пазимо на њих. Морају да нас слушају. Није безбедно, поготово код тих рупа у соби, па страхујемо да се не повреде. Рођендане никада не обележавамо, немамо са чим” – тихим, али озбиљним гласом су нам испричали.
А на непопуларно и помало непријатно питање, поготово за децу тог узраста, шта им то недостаје, дали су већ очекивани одговор:
„Немамо своје собе, па нам нико ни не долази на дружење. Мало нас је срамота што живимо у кући која се обрушава и зато не желимо да зовемо другаре. Како да дођу кад немају где да седну? Наши тата и мама су много вредни и труде се да бисмо ми имали подобар живот. Помажемо шта треба, да им олакшамо работу.”
Текст и слике ХО Срби за Србе
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању