На врховима огромних стабала, која широким крошњама штите њихов дом од непредвидивих ветрова, гнезде се орлови. Како домаћин куће, отац Зоран у шали каже, они су њихове прве комшије. Пред кућом нас дочекује и троје деце, тинејџери заправо, радознали, лепи, помало стидљиви.
„Управо се завршила сезона брања печурака које смо сестра, брат и ја сакупљали и сушили. Када не учимо, помажемо мами око кућних послова, а тати око пољопривреде“ – говори вредна девојчица, необичног имена – Лутка (12), коју затичемо испред старе и руиниране куће од блата.
Поред Лутке, срамежљиво нам прилазе Душан (13) и Александра (11) који показују да уђемо у кућу. Дугачка правоугаона соба са земљаним подом и истрошеним покућством представља и кухињу и дневни боравак. Плафон пун крпљених рупа, који изгледа као да ће сваког тренутка да попусти, изазива немир и стрепњу шта може да се деси у блиској будућности
Скроман и сталожен, отац Зоран Рашковић дочекује нас, како ред налаже, домаћом ракијом. Упознат је са радом организације већ неколико година и, како каже, срећан је што смо дошли у њихов скромни дом. Пре скоро 30 година, родитељи су га послали у Београд на школовање. Завршио је грађевинску школу и радио на грађевини док фирма није пропала. Због недостатка посла, повреде кичме коју је зарадио на послу и потребе да брине о онемоћалим родитељима, вратио се у село. Радио је на имању, секао шуму и чувао их. У суседном селу, пронашао је жену Ивану, а затим су стигла и деца.
„Кућа је грађена негде уочи Другог светског рата и требало је само да буде помоћни објекат, практично штала. Имамо струју, техничку воду сам увео пре неког времена, а воду за пиће узимамо из бунара. Кров је једном малтене скроз пао, па га с времена на време крпимо“ – говори Зоран о условима у којима живе.
Имају доста ливада, пашњака и шума, па им је примарни извор прихода пољопривреда. Држе и свиње, краве и башту за сопствене потребе, тако да бар не оскудевају у храни.
Поносним гласом, мајка Ивана говори нам о деци. Лутка је одличан ђак са свим петицама, па се надају да ће за две године моћи да јој приуште да пође стопама свог оца и настави школовање у Београду. Заједно са братом Душаном освајала је и награде на школским такмичењима у трчању. Ово нас није зачудило јер свакога дана прелазе двадесетак километара до школе, а добар део тог пута – ходајући. „„Жао ми је што супруг и ја нисмо у прилици да својој деци приуштимо боље услове за живот. Навикли су на ове услове и не знају, нажалост, за боље. Толико су скромни да увек кажу да имају све и да им ништа не недостаје“ – говори нам мајка Ивана.
Иако још деца, понашају се и размишљају као одрасли. Сазрели су много пре својих вршњака. Потпуно им је јасно и да цела породица као сигурно примање има свега 9.100 динара дечијег додатка, па помажу родитељима колико могу. И то у пословима за које њихови другари из града вероватно никада нису ни чули…
Текст и слике ХО. Срби за Србе
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању