Пештерско поље је једно од највећих и највиших крашких поља Балкана, обликовано нестанком некадашњег језера. Ово јединствено природно богатство станиште је ретким биљним и животињским врстама, а његов опстанак зависи од људи који га чувају и који су с њим повезани генерацијама. Међу њима је Милорад Бабић, чувар Специјалног резервата природе Пештерско поље, човек који је свој радни век посветио заштити овог простора.
Милорад је родом из Сјенице, из породице староседелаца која генерацијама живи у складу с природом. Још као дете проводио је дане на пашњацима, посматрајући како његов отац и деда воде стоку, учећи о биљкама, водама и ветровима који су обликовали Пештер. Ипак, његов професионални пут испрва није водио кроз природу. Годинама је радио у канцеларији Завода за запошљавање, али како сам каже, осећао је да му тај посао не доноси испуњење.
– Нисам ни знао да бих могао да бирам посао из снова. Када сам први пут дошао на Пештер, видео ту лепоту, знао сам да нећу више мењати овај посао за било шта. Људи који дођу овде често кажу да се осећају као да нису на овој планети – нигде нема дрвећа, само бескрајни пашњаци под небом које изгледа ближе него игде. Тишина овде није празна, већ испуњена звуцима ветра, птица и звонцима стоке у даљини. Осећај је готово нестваран, као да си закорачио у неки други свет, далеко од градске буке и ужурбаности. Ово је позив, а не посао. Никада се не бих вратио у канцеларију, каже Милорад.
Данас, као чувару резервата, ниједан радни дан му није исти. Он не само да надзире природно богатство, већ и прича приче о њему, едукује посетиоце и мештане, брине се о животињама и чини све да очува ово прелепо, али осетљиво станиште.
Пештерско поље дом је многим ретким врстама, међу којима Милорад има своје фаворите.
– Ушата шева ме фасцинира јер се гнезди на најнеприступачнијим местима, док је жутокљуна галица ретка и препознатљива по свом упадљивом изгледу. Сваки долазак црног лешинара на хранилиште доживљавам као посебан догађај. Недавно смо забележили и азијског златног вивка, потпуно нову врсту за Србију, што само потврђује колико је Пештерско поље драгоцено станиште које и даље открива своје тајне.
Белоглави супови круже небом, док вукови увече излазе из скровишта и понекад, како Милорад наводи, играју се испред улаза у хранилиште.
– Ноћу на камерама видим вукове како долазе са младунцима. Играју се испред врата, готово на дохват руке. Невероватан призор. У таквим тренуцима осећам колико је природа моћна, а ми само њени пролазни чувари.
ФОТОГРАФИЈЕ Павле Јовановић УНДП
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању