Сједињене Америчке Државе и Израел покренули су 28. фебруара жесток напад на Иран, наводећи „незадовољство нуклеарним преговорима“ као разлог. Ирански врховни вођа ајатолах Хамнеи убијен је у нападу тог дана. Иран је истог часа покренуо „најодлучније“ мере одговора упутивши ракете ка америчким базама у свим земљама у суседству и региону. У овом тренутку нико не може да наслути колико ће се сукоб проширити, у ком обиму, интензитету, колико ће трајати, као ни то да ли ће Трамп кренути у копнену инвазију.
Убиство ајатолаха Сајида Али Хамнеија означава најважнију прекретницу у текућем сукобу. Његова смрт у почетној фази координираних америчко-израелских удара није била само војни догађај; то је био политички и симболички ударац који је убрзао преобаражај билатералног сукоба у регионални. Убиство Хамнеија не води нужно ка колапсу Исламске Републике, али ће наратив „мучеништва“ утицати на избор наследника и непосредни развој догађаја и даље од Блиског истока.
Чини се да је главна претпоставка да би Хамнеијево изненадно „одсецање главе“ задало смртоносни ударац тренутном иранском владајућем систему. Овај стратешки сценарио сличан је ситуацијама у Либији после свргавања и мучког погубљења Моамера ел Гадафија, или у Сирији после принудног одласка председника Анвара ел Асада из домовине. У обе земље режим се срушио чим је национални вођа уклоњен, на овај или онај начин.
Такви су системи у којима будућност државног апарата у потпуности зависи од судбине лидера. Но, муслимански познаваоци система и готово полувековне историје опстајања једне од великих револуција 20. века која је утемељила Исламску републику Иран, сматрају да искуства прошлости и начин живота ове простране (1,6 милиона км2) и многољудне (92 милиона становника) земље, умногоме је чине различитом од других држава Западне Азије.
У модерним политичким системима мало земаља концентрише тако јасну моћ у рукама рахбара (како у Ирану зову врховног вођу) као у Исламској Републици. Све, од верског легитимитета и командовања оружаним снагама до доношења коначних политичких одлука, лежи на његовим раменима.
Но, велика видљивост моћи лидера не значи крхкост система. Испод рахбара је исплетена густа и сложена мрежа државних институција. Њихове функције превазилазе служење врховном вођи; укључују контролу и уравнотежење његових активности, надзор над рахбаром, па, уколико је потребно, деловање изван његових овлашћења.
Исламска република није само режим једног човека који је покривен верском реториком, већ револуционарни систем. Дуго је спроводила опсежну институционалну припрему за пренос моћи. Када се Иран суочи са спољним притиском, логика ове структуре је да интерно консолидује и интегрише моћ, а не да буде урушена.
Пише Борислав КОРКОДЕЛОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању