Последња година Великог рата

У јеку зиме с краја 1915. и првим месецима 1916. године српска војска у клештима армија Централних сила присиљена је на повлачење с албанских обала Јадрана. Истражујући италијанске архиве, др Мила Михајловић је дошла до нових податка који бацају другачије светло на улогу савезника у хуманитарно- војној операцији током које је италијанска морнарица, од 12. децембра 1915. до 29. фебруара 1916. године из Албаније евакуисала 260.895 српских војника и избеглица, 24.000 аустријских војника – заробљеника српске војске, 10.153 коња, 68 топова и 300.000 тона хране и другог материјала. Са војском је евакуисана и српска Влада, војни врх, краљ Петар Први Карађорђевић и регент Александар. У истој операцији евакуисано је и 6.000 црногорских војника и краљ Никола Први са породицом. Из књиге др Михајловић „Италијански морнари за српску војску: Залог хуманости у одисеји пакла (1915-1916)“ (ИК „Чигоја штампа”), објављујемо најзанимљивије и нашој историографији до сада непознате детаље.

О ономе што се дешавало на броду–болници најбоље сведочи оригинални документ објављен фебруара 1917. године по налогу Специјалне канцеларије италијанског Министарства морнарице под насловом „Италијански морнари за српску војску“. Аутор је Антонио Гарибалдино Кватрини, учесник операција спасавања српске војске и народа, морнар који се нашао у улози болничара на броду–болници „Италија“. Докумнет „Италијански морнари за српску војску“ сачувао је у својој приватној архиви морнарички санитетски официр Доимо Каче, такође учесник евакуације српске војске и народа из Албаније.Пре неколико година његови потомцису одлучили да тај документ поклоне дрМили Михајловић, која га је и превела насрпски језик и објавила у књизи по којојје сачињен овај фељтон. Уз дозволу др Михајловић преносимо делове овог до садасрпској јавности непознатог италијанскогвојног документа.

Без ичега у земљи без ичега

„Наш је брод, брод бола. На њега стижу са удовима изрешетаним митраљезима, здробљени, унакажених тела чији су делови остали на бојишту. И ми, они што месец за месецом прихватамо тај збир бола и агоније, који познајемо сваки дрхтај и сваку слабост тела, који знамо све погибељи рата на копну и на мору, ми који смо били убеђени да смо већ све видели и упознали, све патње препати- ли, тек сада појмимо да, изван и преко сваке досад знане ране од топа и челика, постоје оне које рат доноси, а којима ниједан јад на свету није раван, муке које ни Данте грешницима свога пакла није наменио… востручила. Морали су свако село да заобиђу, да се држе шума и сакривају по каналима дању, а да се крећу само ноћу,,, Хранили су се травом, корењем, црвима. Током последњих дана марша јели су лишће са дрвећа, све док су имали снаге да га дохвате и откину. Тек покоји Турчин нашао се каткад да им пружи погачу, коју им је на- плаћивао од 50 до 130 лира. А могао је да купи само онај ко је имао да плати златом. За српски новац, Турци нису хтели ни да чују. Последњих дана марша смртност је достигла шездесет, а на крају осамде- сет процената. Више нису ни ходали, вукли су се и пузали… Од границе Србије па до мора, два месеца марша: путања обележена трагом људских лешева и цркотина. „Море!“- била је њихова реч водиља…

Наставак можете прочитати у броју 3091.