Југословен К. („Хроника одустајања 1990–1992“), роман који је ових дана добио престижну награду удружења „Неки рок” за књигу године, аутобиографско је дело крушевачког књижевника и рок новинара Ивана Станимировића Ризингера. Почетком јесени 2020. објављен је под етикетом „Take It Or Leave Books“, књижевног огранка најстарије српске независне дискографске куће. У књизи је његова прича, музичког новинара у средње великом, а културно веома богатом граду из срца Поморавља. Он читаоца води кроз замршене игре погађања знакова поред пута. Слому кичме Југославије није умела, смела или могла, свеједно је данас, да се одупре довољно снажно она чувена „последња младост СФРЈ“.
О својој књизи сам писац каже:
– Све те причице од којих сам склапао мозаик догађаја и осећања саме су по себи толико аутентичне да би их нека додатна драматизација само непотребно замрсила. Хтео сам да астал догађаја, људи и времена буде постављен у фулу, да не прећутим или занемарим било коју ситницу која би читаоца навела на помисао како је нешто, можда, било и другачије… Роман је, заправо, само индивидуални покушај да себи, па и другима, разјасним шта се то десило са заједницом народа која је пре три деценије била културна оаза. Данас је овај сироти Балкан контаминиран свим могућим интерпланетарним цивилизацијским отпацима. Плута по непрегледном црнилу свемира, гледа смеће, слуша смеће, храни се смећем, чак и плаче смеће…
Писац припада једној од залуталих генерација. Рођен 1967. године, из мешовитог брака – по мајци Мађар, по оцу Србин, из Баната. На радну акцију први пут отишао са непуних 14, да се осамостали, да за тих месец дана слободе од мајчине пребрижности покупује у Београду све плоче за које је чуо и одслуша бар десет сјајних концерата. Војску је служио у древном Пазину. Писао, касније, редовно за четири виђеније новине, правио петосатне емисије о домаћем року на радију сваке среде – и све то сада спаковао у 220 страна, укључујући и 20 одабраних интервјуа, начињених са битним актерима југословенске поп и рок сцене с краја 80. година прошлог века. Разговори су временски поређани од Бруна Лангера, Боре Ђорђевића, Дина Дворника, Рамба Амадеуса, до јединствене Маргите Стефановић.
Између њих провлачи се ауторово анализирање сопствених животних лутања кроз сиве крајолике апокалипсе једне узвишене идеје у коју је веровао. Бојан Николић, у име Удружења „Неки рок”, формулисао је из своје визуре значај књиге на следећи начин:
Пише Живомир Миленковић,
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању