Poslednji povratak Ćamila Kurtovića

Vremeplov „Ilustrovane“

Drugoj smeni radnika hemijske industrije u Pančevu, bilo je preostalo u subotu, 8. avgusta još samo dva i po časa do kraja radnog vremena. Mrak je već osvajao banatska prostranstva, sve sijalice u ogromnom krugu azotare bile su upaljene, a lelujavi odsjaj visokih baklji od samosagorevajućeg gasa, osvetljavao je prazne kancelarije, na kojima su, zbog velike sparine, svi prozori bili otvoreni.
U komandnoj sobi novog pogona amonijaka za tablama sa stotinama dugmadi kojima se automatski rukuje proizvod
njom, sedela je oznojena cela ekipa. Njih petorica. Četiri hemijska tehničara i inženjer Branko Batanjski.
Dva minuta pre 19.30 časova, u pogon je ušla tehničarka Nada Jovanović da, kao i uvek u to vreme, uzme uzorak amonijaka, i odnese na analizu u laboraoriju, udaljenu oko 500 metara od pogona. Ona je još bila na putu između laboratorije i pogona, kad su iz zvučnika u komandnoj sobi zagrmele uplašene reči mašiniste Stojana Draškovića:
Svima! Svima! Bežite odmah! Amonijak se u velikim količinama oslobađa! Bežite, bežite! Čujete li me! Bežite!…
Draškovićev glas čuli su svi, osim Nade Jovanović. U tom trenutku ona je upravo ulazila u laboratoriju čudeći se iznenadnoj magli u vreloj avgustovskoj noći. Ali ni kad je ta magla, prvo kao rastresit, a onda zatim kao neprobojan oblak, naglo ispunila sobu, oštro
ujedajući” oči i otužno sladunjavo štipajući grlo i pluća, devojka se nije uplašila.
Zatrovenih očiju, gotovo ne dišući, potrčala je do grmlja ispred laboratorije dotakla ga, duboko udahnula, misleći da je već izvan opasne zone, i u tom trenutku, kad su joj se pluća bolno napunila otrovnim gasom, kad je, u magnovenju, otvorila oči, ne mogavši da vidi ništa, osim stravične beline, čak ni električne svetiljke, koje su sigurno morale biti tu, nadomak ruke – shvatila je da se dogodilo nešto što se u pančevačkoj azotari nikad do tada nije dogodilo.
Ipak, instinktom očajnika, saplićući se o grmlje, padajući i dižući se, posle svakih desetak metara, gušeći se prevalila je još 300 metara do pogona za razdvajanje vazduha, onesvestila se i pala. Nije videla ljude koji su joj stavili na lice gas-masku i odneli je do aparata sa kiseonikom.
Za to vreme, u komandnoj sobi pogona, vodila se očajnička bitka za život. Otrovni gas naglo je ispunio odaju od poda do tavanice, pet ljudi je počelo da kašlje i krklja, grčevito pokušavajući da ispruženim rukama napipa otvorena vrata.
Nije bilo vremena za kontrolu komandi, niko nikog nije video, a tehničar Desimir Jeftić, koga su zadužili da u slučaju opasnosti po svaku cenu
tripuje” (isključi) kompresore i ugasi brenere” (visoke baklje) pokušavao je da to učini. Ali, nikada neće znati da li je i uspeo.

Rade Stešević

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju