Халид Бешлић, легендарни певач народне музике, преминуо је 7. октобра 2025. у Сарајеву, у 72. години живота, након краће, али тешке болести. Његов одлазак растужио је цео регион, јер је Халид био више од певача – био је симбол Босне, глас народа, човек који је остао веран себи, својој земљи и својој публици. Рођен је 20. новембра 1953. у засеоку Врапци, у селу Кнежина код Сокоца, у скромној, али сложној породици. Отац Мујо радио је у шумарству, а мајка Бехара била је домаћица. Халид је одрастао са четири млађе сестре и од малих ногу показивао дар за музику.
Певао је на школским приредбама и у културно-уметничким друштвима, а након завршене занатске школе, радио је као тесар и пословођа, али музика је одувек била његова права страст. Након служења војске, преселио се у Сарајево, где је почео да наступа по кафанама и ресторанима. Његов глас, пун емоције и препознатљивог босанског мелоса, брзо је привукао пажњу публике. Први сингл, “Грешница”, објавио је 1979, а већ 1981. изашао је његов први албум “Сиједи старац”. Од тада почиње прича о Халиду каквог ће памтити цео регион.
Током осамдесетих година изградио је статус једне од највећих југословенских музичких звезда. Песме попут “Нећу, нећу дијаманте”, “Буди, буди увијек срећна”, “Хеј, зоро не свани”, “Ех, кад би ти” и “Враћам се мајци у Босну” постале су евергрини који се и данас певају на свадбама, у кафанама и на концертима. Његов баршунасти глас, једноставност и искреност доносили су му популарност, али и поштовање колега. Иако је стекао славу, никада није заборавио одакле долази – и увек је истицао своје порекло и понос што је Босанац. У својој каријери, дугој више од четири деценије, објавио је више од десет албума, међу којима се издвајају “Први пољубац”, “Халид 08”, “Романија” и “Требевић”. Његове песме “Миљацка”, “Ја без тебе не могу да живим”, “У мени јесен” и многе друге постале су неизоставан део музичке традиције Балкана.
Иза блиставе каријере, Халидов живот није био без драма. Током рата у Босни и Херцеговини одржао је више од пет стотина хуманитарних концерата широм Европе, помажући избеглицама и људима погођеним ратним страдањима. Халид је причао да је два месеца пре почетка рата напустио Босну, али се вратио 1994, уз помоћ УНПРОФОР-а. Описивао је призоре током повратка у Сарајево: кад је ишао од аеродрома ка граду видео је Добрињу разрушену, успоређујући је са Хирошимом.
„Рат је мој живот променио из темеља. То је заиста једна болна тема, о којој ретко причам. Ја пет година нисам живео. Увек сам имао осећај да ми је тај део живота одсјечен.“. Такође је коментарисао Лепа Брена-инцидент: када су неки тражили да се Лепа Брена не појави са концертом у Сарајеву због њеног статуса током рата, Халид је јавно рекао да „Није Лепа Брена крива за рат“ и да не види разлог да се њен концерт забрани, јер сматра да певачи не би требало да сносе кривицу за прошлост.
Бешлић је био глас који је пре свега истицао патњу, бол и последице рата, али не пратећи политичку или етничку линију. Његове изјаве су биле усмерене на хуманост, жаљење због разарања и порука да уметници не би требало да буду криви за политичке изборе, него да се очува људскост.
Године 2009. доживео је тешку саобраћајну несрећу у близини Вогошће. Повреде су биле озбиљне, изгубио је вид на десном оку, али се након дугог опоравка вратио на сцену, певајући с још већом снагом и емоцијом. Никада није одустајао, говорио је да му је музика најбољи лек.
У приватном животу Халид је био стабилан и посвећен породици. Са супругом Сејдом био је у браку више од четири деценије. Има сина Дина и унуке близанце, којима се бескрајно радовао. Често је говорио да му је породица највећи ослонац и разлог да остане човек у свету који се лако мења. У последњим месецима живота суочио се са озбиљним здравственим проблемима. Крајем августа 2025. отказао је планиране наступе због болести, а убрзо је хоспитализован у Клиничком центру у Сарајеву. Иако су се лекари борили, његово стање се погоршало, а Халид је мирно преминуо окружен породицом. Комеморација је одржана у Народном позоришту у Сарајеву, а џеназа у Гази Хусрев-беговој џамији, после чега је сахрањен на гробљу Баре.
ЗДРАВКО ШОТРА
Живот који је имао смисао
Здравко Шотра, један од најзначајнијих српских редитеља и сценариста, преминуо је 8. октобра 2025. у 93. години живота. Његов одлазак означио је крај једне епохе – епохе уметника који је спојио традицију и савремени израз, и чије су серије, телевизијске емисије и филмови обликовали идентитет домаће културе више од пола века.
Рођен је 13. фебруара 1933. у селу Козице код Стоца, у Херцеговини, као седмо дете у породици Ђорђа и Маре Шотра. У детињству се са породицом преселио на Косово, где је провео младост, а касније дошао у Београд да студира режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Већ тада је показивао изузетну дисциплину и посвећеност, верујући да уметност мора да има смисао, поруку и душу.
Своје прве професионалне кораке направио је на Телевизији Београд од њеног настанка 1958. године, где је био део генерације која је стварала темеље домаће телевизијске продукције. Режирао је стотине емисија, драма и филмова, а прву славу стекао је почетком седамдесетих телевизијским серијама и остварењима која су постала део колективног памћења: “Образ уз образ” или „Више од игре“. У новом миленијуму први је отпочео екранизацију романа Мир Јам али и значајних дела српске књижевности: „Грех њене мајке“, „Рањени орао“, „Непобедиво срце“, „Самац у браку“, „Зона Замфирова“, „Ивкова слава“, „Шешир професора Вујића“ и „Санта Марија дела Салуте“. Његов стил био је препознатљив – једноставан, топао, у служби приче, увек усмерен на глумца и емоцију. Одбијао је помодне експерименте и говорио да је публика најважнији учесник сваког филма.
Шотра је био редитељ који је знао да извуче оно најбоље из својих сарадника. Глумци су га волели јер је био миран, сталожен, са дубоким разумевањем људске природе. Био је и писац – аутор књиге „Држећи се за ваздух“, у којој је искрено испричао причу о свом животу, детињству, каријери, али и сумњама и искушењима кроз која је пролазио.
У приватном животу, Здравко Шотра је био у браку с некадашњом мис Југославије Никицом Мариновић, с којом је добио сина Марка. Њихов брак се завршио разводом, али су остали у коректним односима. Никицина трагична смрт 2008. године дубоко га је погодила и о томе је ретко говорио. Последњих деценија живео је са својом дугогодишњом партнерком, професорком Недом Тодоровић.
Здравко Шотра је био верник и традиционалиста, увек је говорио да уметност треба да чува идентитет народа, али да не сме да шири мржњу. Сматрао је да култура мора да уједињује људе, а не да их дели, и да уметници имају одговорност да буду чувари доброг укуса и моралних вредности. Иако није био члан ниједне партије, отворено је подржавао идеју националног достојанства и културе која има корене. У једном од својих последњих интервјуа рекао је да се боји површности и брзине данашњег света, јер „уметност тражи време, а ми смо га заборавили“.
До последњих година остао је радно активан. Његово последње велико дело била је серија „Александар од Југославије“, коју је потписао као редитељ и сценариста, потврђујући да га ни у позним годинама није напустила стваралачка енергија. Шотра је већ припремао нови, амбициозни филмски пројекат – остварење о животу чувене сликарке Милене Павловић Барили.
Здравко Шотра је био човек који је свој живот посветио причама о људима – о њиховим слабостима, љубавима, страховима и сновима. Његови филмови и серије нису били само забава, већ и сведочанство једног времена, огледало народа и његових вредности.
С.Ј.