Овде нема незапослених, сви мештани Луковске Бање и околних села раде у три хотела чији су акционари они сами или њихови родитељи, незадовољних нема. Запамтили смо ове речи којима су нас дочекали домаћини у овом лечилишту и одмаралишту. И сетили их се на крају нашег боравка.
Поред уобичајених података о температури и лековитости вода које овде извиру, благодетима базена и сауна, примамљивости шведских столова и шумских стаза за шетњу, у хотелима воле да кажу по коју реч и о занимљивостима свог краја. Једна од њих је и легенда о Сасима-рударима, припадницима средњевековног герменског племена, које је било познато по умешности у рударењу. О њиховом боравку свуда по Европи где је било рудника не зна се превише, посебно не на Балкану. Широм данашње Босне и Србије су долазали и копали, али о њиховом начину живота мало је података, па су чињенице уступиле место легендама. Оне су се вековима дорађивале и мењале, зависно од маште или способности памћења и повезивања оних што су те приче преносили.
На брзину набацане реченице упућују на нека два рударска окна у оближњем селу Штава која су толико мала „да су само Саси могли њима да се провлаче“. Рани средњи век, сеобе народа, чаробњаци, змајеви, краљеви, витезови па и рудари-патуљци – мирише на тајанствене митове које сви волимо. Па, зашто их не понудити медијима, а они ће их већ раширити даље, свако на свој начин. Читамо у једном таблоиду: “У селу Штава рађају се чудна риђокоса деца којима дају необична имена“! Као да је преузето из саге „Господар прстенова“. И онда тај напис преносе други, у бескрај. Нове легенде се рађају, мало ко проверава шта је истина.
Село Штава се налази пет, шест километара узбрдо од Луковске Бање као вишим обронцима Копаоника. Наши домаћини кажу да тамо „живе потомци саских рудара, да читаве породице имају плаве очи и нижег су раста од осталог становништва“. Наводе да има и један што ради код њих у кухињи, зову га Либе, али му не знају име. „Ко ће упамтити имена свих запослених“, смеје се љубазна домаћица. Цела Луковска Бања са околним селима има око 250 људи. И само један плавооки ради у та три хотела. И не знају му име. Не знају га ни колеге из кухиње. Либе, Либе, Либе… а не знају ни која је смена ни у ком хотелу тог дана ради, а мало и подсмешљиво гледају на нашу потрагу за тим Сасом. Неки чудни знак питања се уздиже из „зеленог Раја“ како домаћини називају ово заиста прелепо место.
Текст и фотографије Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању