Негде на половини пута између Ужица и Пожеге налази се бела лимена табла на којој пише „Добро дошли у турис-тичко село Злакуса“. Oдмах кад се скрене са пута, на неких стотинак метара, прелази се мостић на чијим су оградама ћупови израђени рукама вред-них злакуских домаћина. Метар по метар, ћуп по ћуп и Злакуса је пред вама. Али није ово прича о Злакуси и грнчарији коју њени мештани израђују баш као што се и пре три века радило, по чему су познати у целој земљи, већ о природној лепоти у њеној непосредној близини. Настављамо зато даље, истим тим путем, додуше мало лошијим, и идемо према селу Потпећ и Потпећкој пећини. Узак и за аутомобиле а камоли за мини бус, рупа до рупе, зрео за Понорнице вековима стварале леПотуНа петнаестак километара од Ужица, иза већ познатих Злакуса налази се село Потпећ, распоређено непосредно око уласка у ову истоимену велелепну пећину. Омалено, али лепо и мирно село са 483 становника које одбија да замре. У њему млади остају, што због пећине и сеоског турзима, што због пастрмке коју узгајају у двадесетак рибњака начичканих дуж тока реке Петнице. Посетили смо их недавно и уживали у природним лепотама и гостопримствуреновирање пут се завршава испред три беле куће, једног потока, и тоалета који не ради, а требало би. На паркингу, чим изађете дочека нас Добрила, насмејана, брза на речима, хитра, спретна у рукама. Већ на први поглед видимо да је живот није мазио, сазнајемо да је доживела бројне несреће, али да је рад и продаја својих производа посетиоцима, у долини под пећином, држе у животу. То, и дру-жење са чланицама удружења жена са којима понегде отпутује. У селу, наиме, постоји и актив жена чије се рукотворине и производи продају испред уласка у пећину и на паркингу у хладу шљиве, на дрвеним клупама.
Наставак прочитајте у броју 3162.