Да је неко реферишући се на насловницу књиге “Повленске магле и видици” Душана Михајловића утиснуо томе буквално значење, не знајући да је реч о политичкој књизи са свим друштвеним заврзламама у Србији с краја 90-их и након Петог октобра 2000 године, не би му требало замерити, барем тако кажу они који су посетили ову планину.
Упућени из ширег ваљевског краја истичу да повленске магле знају бити тако густе да су кудикамо гушће од оних било где другде у земљи, а да видици са Повлена (кад је ведро) јесу нешто јединствено, и сежу дубоко ван територије Србије, допирући све до црногорског Дурмитора, и планина источне Босне. Можда одговор на то лежи у чињеници да су венци Повлена и његови врхови највиши на простору Западне Србије, а да је највиши од највиших – Мали Повлен, суверени господар неба читавог западног дела земље са својих 1347 метара надморске висине.
Последњег викенда новембра на путу према Повлену сачекало нас је изузетно хладно време, праћено снежном вејавицом, те смо се понадали да ћемо упознати макар те чувене повленске магле (видике би требало оставити кад прође зима).
Снег је претходних дана нападао тако да је пут од Ваљева ка Бајиној Башти преко превоја Дебело брдо био у доброј мери завејан, али је заслепљујуће леп призор и општа белина свуда унаоколо пружала гаранцију за незабораван ужитак.
Дивна и колоритна планина испресецана час листопадним, час четинарским шумама, час ливадама и широким пропланцима, као да је скројена по мери свих оних који би јој дошли у посету, а оштре и стрме деонице којима се путник приближава првом и трећем од повленских врхова (Великом и Малом Повлену) гаранција су спортског изазова и искусних и прекаљених планинских шетача.
Снежни покривач је својим дебелим слојем обојио у бело читав Повлен и пружао осећај безграничности и несагледивости слободе, одмора од градских гужви и „ресетовања на фабричка подешавања“, док пуцкетања под ногама подсећа на детињство и неке лепше дане када су зиме изгледале здравије.
Идући према врховима препознатљиви знак Повлена, магла, прожимала је све около, а на путу према Малом Повлену упада у очи невелика, стара, бајковита Црква Светог првомученика и архиђакона Стефана на Кнежевом пољу, као светионик духовности, која окупља људе на повленским саборима.
Пише Милош Мићановић
Фотографије Срђан Ајдиновић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању