Иако му није био округли рођендан нити су га спремали за женидбу, фестивал у Локарну је добио ново лице. Не само што је постер за овогодишњи фестивал, седамдесет седми по реду, урадила Ени Лајбовиц, један од најчувенијих светских фотографа последњих пет деценија, већ је и заштитни знак смотре добио ново крзно. Буквално.
Можда би код нас неко рекао „залудан поп и јариће крсти”, али челници фестивала су одлучили да је петнаест година стари леопард на постеру, биоскопском платну и осталим материјалима везаним за смотру „олињао“ и да им је време да га замене. У ту сврху отишли су у један енглески зоолошки врт да тамо сниме новог леопарда како риче и поносно седи, стоји и хода. Сада он риком поздравља гледаоце пре сваког филма на великом платну. Куриозитет је да је и новог леопарда снимио исти фотограф као и старог – изгледа да фотографи не „олињавају“ за разлику од афричких зверки.
Леопард у покрету је први пут виђен на биоскопским пројекцијама ове манифестације 2008. године, а до тада су само постојале слике леопарда на сувенирима фестивала и његовим ознакама, мада ни оне нису ту биле од самог почетка. У почетку су челници смотре хтели да им заштитни знак буде лав који је у грбу града Локарна, али се побунио фестивал из Венеције чији је лав заштитни знак. Тако је лав са туфнама а без гриве стигао у Локарно. Мачка је, ипак, мачка.
Нервни слом због притисака
Из неког разлога, култура сећања обележила је овогодишњи фестивал, иако се то обично ради поводом каквих јубилеја.
Са пажњом смо слушали и читали о узбудљивој историји фестивала који је почео 1941. као смотра италијанског филма и то не у Локарну већ у оближњем Лугану. Током рата је одржаван у привидној мирноћи живота ратно неутралне Швајцарске, али када су послератне власти желеле да 1946. направе фестивалску дворану за филмове, суочили су се са побуном мештана који нису желели да им нова грађевина ремети мир.
Тако је на брзину кратка ревија филмова премештена у башту хотела „Гранд” у Локарну где се на премијери остварења „О соле мио” Ђакома Ђентилома окупило више од хиљаду посетилаца. Тада је почело ново поглавље швајцарске културе које данас има два заштитна знака – филмски фестивал у Локарну и џез фестивал у Монтреу.
Фестивал је првих година лутао без концепта, више био туристичка атракција него културна вредност, али је брзо постао својеврсна политичка платформа, један од првих западноевропских фестивала где су аутори из Источне Европе били добродошли. Пред почетак Хладног рата фестивал је постао центар „мирољубиве коегзистенције”, иако је Швајцарска била изразито антикомунистичка земља, а потези челника смотре нису дочекивани са одушевљењем. Међутим, држава тада није финансирала ни контролисала фестивал, као што је то био случај са Каном, Берлином, Венецијом и осталима, па није било никакве дипломатије у избору филмова или додели награда. Ипак, Холивуд није марио ни за Швајцарску као мало тржиште, а још мање за фестивал, држава га је игнорисала и због недостатка новца морао је да буде отказан чак два пута током педесетих година.
Све се променило када је 1969. добио ознаку „А” класе светских фестивала, али је невоља била што је у недостатку холивудских филмова Источна Европа попуњавала његов програм. Касније славни оскаровац Милош Форман овде је доживео први успех ван своје домовине Чехословачке и победио са својим „Црним Петром” (1964). Међутим, политички притисак власти да се протерају филмови из комунистичких земаља који на било који начин лепо говоре о тим државама био је толико јак да је уметнички директор Виничио Берета доживео нервни слом и напустио фестивал 1966. године!
Победа Бранка Плеше
Нови селектори су желели да радикално промене концепт фестивала па су га из лета преместили на јесен са жељом да се отарасе досадних (летњих) туриста и посвете драгим студентима. Авај, студентски протести из 1968. су се проширили Европом, стигли у Локарно, биоскопи су окупирани, смотра прекинута, селектори и директори најурени а нова управа закључила да је фестивал ионако био превише интелектуалистички и досадан. Дајмо га народу, ускликнули су. Да не беше „дешавања народа“ можда ни наш познати глумац и редитељ Бранко Плеша не би тада (1970) добио „Златног леопарда” за свој филм „Лилика” у коме је и играо, и где је једну од својих првих улога остварио тада млади Данило Бата Стојковић.
Због народа је 1971. отворен и највећи биоскоп на отвореном у Европи, на главном тргу Пјаца Гранде где може да седне око осам хиљада људи. Фестивал је успешно отварао своја врата земљама Трећег света, Источној Европи и младим америчким ауторима. Иако је леопард већ деценијама до тада био у називу и обличју награда фестивала, лик ове животиње је 1982. узет као заштитни знак фестивала.
Новија историја смотре више је занимљива филмским стручњацима него историчарима: чињеница да је Локарно био први фестивал који је открио нову генерацију кинеских аутора и да је први добио жену на месту уметничког директора (Ирена Бињарди), али која је брзо смењена због „превише политике” у програму који је састављала! Такве контроверзе са једне стране и гламур са друге остале су одлика овог узбудљивог фестивала до данас.
Поред „Белог, белог света” Олега Новковића (2010), „Небеса“ Срђана Драгојевића (2021) и „Чувара формуле” Драгана Бјелогрлића (2023) који су имали запажене наступе на фестивалу протеклих деценија – Јасна Ђуричић је чак проглашена најбољом глумицом за улогу у „Белом, белом свету“ – и многи други наши аутори су имали прилику да покажу своје кратке филмове у званичном програму или започете пројекте са којима су конкурисали за новчана средства на овој смотри.
Главни селектор и уметнички директор фестивала Ђона Назаро има селекциони одбор од десетак чланова који су задужени да га саветују о могућим добрим остварењима из појединих делова света, али и да активно учествују у разним активностима смотре, панелима, вођењу прес-конференција, писању критика и интервјуа за дневни билтен. Један од дугогодишњих чланова тог одбора је и наш режисер Стефан Иванчић који све те задатке ради одговорно и зналачки. И када се догоди да српског филма нема на фестивалском мегдану, ту је Иванчић да представља (и) нашу земљу.
Поред Стефана, ове године смо имали прилику да у два различита програма имамо наше представнике: у „Ауторима данашњице“ то је била Ива Радивојевић са „Када је зазвонио телефон“, а у „Леопардима сутрашњице“ Борис Хаџија са завршним поглављем трилогије о мајкама под називом „Мајка је рођена грешна“ који је снимио са својом дугогодишњом пословном и приватном партнерком Ходом Тахери.
Једна југословенска прича
„Када је зазвонио телефон“ Иве Радивојевић (44) је премијерно приказан у удобној и раскошној дворани број један Филмске палате (Палачинема), а редитељку је најавио лично уметнички директор фестивала Ђона Назаро. Након што је истакао да је реч о светској премијери, додао је да је тај филм био један од првих који је изабран за програм „Аутори данашњице“ и да је један од ретких на целом фестивалу за који су сви једногласно били „за“. „Дискусије о том филму није било“, закључио је Ђона.
Зато је после пројекције било доста дискусије о филму, између публике у сали и ауторке која је, стицајем ратних околности, већи део свог стваралачког живота провела у иностранству, од Кипра преко Њујорка до Лезбоса где живи последњих двадесет година. Као дете из мешовитог брака – мајка Хрватица, отац Србин – њен пут је том чињеницом био предодређен када су Хрвати и Срби опет почели да ратују. Породица је побегла у сигурно избеглиштво.
О томе је Ива, после три деценије снимила филм и насловила га по ситуацији коју је најбоље запамтила из свог претходног живота Југословенке: „Петак је, 10:36 преподне, телефон је зазвонио (у нашем стану), Југославија је још постојала“. Неколико минута касније, породица је са упакованим коферима и аутомобилом напустила и земљу и дотадашњи живот који више никада неће видети, осим у сећањима. Више кроз слике и нарацију него дијалоге, ауторка филма увлачи гледаоце у њена сећања и размишљања, присуствујемо нечему што је многима који су живели на Балкану тог доба познато: телевизијски програми, музика, кућни апарати, предмети из свакодневног живота, аутомобили, стари телефони, фризерски салони са хаубама, породични албуми, састанци и растанци, дечје игре, тужне и лепе вести… све оно што је нестало када је телефон зазвонио.
Кроз цео филм повремено угледамо сат на зиду који показује време 10.35, чује се звоњава црвеног стоног телефона и више него једна генерација публике у сали разуме драматичност финала тих сећања: „Када је зазвонио телефон био је петак и ова земља је још постојала“.
Када је спустила слушалицу остала је сама: „Причали су ми да сам много плакала у то време, али ја се ничега не сећам“.
Некима ће бити мало чудно да кроз говор наратора сазнајемо о свету како га је видело једно дете, али то је стил рада Иве Радивојевић који је она често примењивала у својим досадашњим кратким, документарним и експерименталним филмовима којих је било тачно двадесет. Захваљујући свом таленту и емоцијама које је уложила, та техника је савршено радила и у њеном првом дугометражном играном филму који је написала, режирала, монтирала и за њега компоновала музику. И који представља збирку исечака из њених сећања.
Редитељка је била суочена са много изазова у стварању овог филма, посебно пошто је буџет био минијатуран:
– Нисмо имали новца за сценографа, композитора, костимографа…то смо све морали у ходу да радимо сами, нас осморо који смо чинили целу екипу филма. Највећа мука је била како избећи да се у кадру не виде нови аутомобили, рекламе, апарати, називи и знаци на улицама, све оно што не припада почетку деведесетих година прошлог века, када се радња филма дешава. Видите да се родитељи главне јунакиње у филму и не виде, само њихове руке или ноге, јер нисмо имали новца за праве глумце. Понекад је изгледало да наш филм личи на цртаће о Тому и Џерију у којима се само виде ноге служавке када долази да види какав су русвај направили овај мачак и миш.
Након дугог размишљања о овом филму, временом је Ива схватила „да су сећања варљива“, да није сигурна ком периоду припадају поједина од њих, али „да су сва она из времена Југославије јер је за мене време стало када сам напустила моју домовину“.
– За мене је тај одлазак био мала смрт и увек сам хтела да та болна сећања и осећај усамљености изведем из мог мозга и поделим их са другима – објашњава Ива. – У мојој бившој домовини никада до сада нисам снимала филм, али сада ме је на то натерао овај нови талас избеглица које иду ка Европи, који не престаје и који подгрева и мој флуидни идентитет. Никада нисам знала да кажем ко сам и одакле сам, али знам да се тренутно најбезбедније осећам у Грчкој.
У филму се појављују многе Ивине комшије из „првог живота“, нека деца из краја у Новом Саду где је живела (Улица Париске комуне), а она је живела у стану где се снимао део филма. Нараторка је Ивина комшиница и вршњакиња Славица која је живела два спрата изнад стана у коме је одрастала мала Ива. Има одличан глас, бави се глумом, а на крају читања те Ивине приче и сама се расплакала. То су делимично и њена сећања.Тако „Када је телефон зазвонио“ делује на многе гледаоце, па и на жири који је овај филм окитио наградом „Специјално признање“.
Правда за мајке
Баш попут Иве, њен десет година млађи колега Борис Хаџија (34) такође је своју судбину потражио ван Црне Горе где је рођен, и Србије где је одрастао и завршио студије клавира, најпре у Новом Саду, а потом у Београду. Док је живео у својој домовини није помишљао да се бави филмом, али судбина га је позвала к себи и – филму.
– И ја се питам откуд ја режисер – насмејао се Борис пре него што нам је понудио озбиљно објашњење. – Имао сам повреду руке давно и дуже време нисам могао да свирам на клавиру. Тако сам се некако ушуњао у филм а да ни сам нисам приметио када се и како то догодило.
Али, зна да се то десило у иностранству – режију је студирао најпре у Прагу, а потом у Берлину где је наставио да живи и ради. У Локарно долази већ трећу годину заредом, сваки пут са једним кратким филмом који чине својеврсну трилогију посвећену мајкама и женама. Све их је радио у сарадњи са својом животном и пословном партнерком Ходом Тахери (32), избеглицом из Ирана, са којом већ девет година живи у Берлину. Хода је дипломирала визуелне комуникације у Малезији.
Први филм се звао „Мајка се моли по цео дан“ (2022), други „Као да је мајка плакала те ноћи“ (2023) и овај најновији „Мајка је рођена грешна“ који нас у својих петнаест минута упознаје са Ходом, девојком из Ирана која живи у Немачкој као избеглица, са дечком Хадијем, сународником истог статуса. Неочекивана трудноћа навешће је да размотри устаљена схватања о положају мушарца и жене у једној вези не пристајући на пожељне друштвене норме када се ради о сопственом телу и одлуци да постане или не постане мајка.
– Филмове смо заједно писали и режирали моја партнерка Хода Тахери и ја. Идеја произилази из нашег односа и преиспитује хетеронормативне односе патријархалног друштва, породичну динамику и улогу женског тела, како у биолошком, тако и у социо-политичком смислу – каже Борис Хаџија за „Илустровану Политику“. – Филм је потекао од питања које смо Хода и ја себи постављали у нашој вези, да ли постоји могућност да мушкарац и жена у заједници функционишу другачије од друштвено очекиваног, изван конвенција које, заправо, жену чине жртвом, али не само жену, већ и њу као мајку, па и самог мушкарца. Он наизглед седи на врху хијерархије породичне моћи, али пада у замку те исте моћи и таквих правила. Такође, с обзиром да смо и Хода и ја имигранти у Берлину, бавили смо се и питањем идентитета и тражења себе у новој средини која нам није била позната.
Прошле године је Борис имао доста успеха на светским фестивалима са својом кратком гастарбајтерском комедијом „Југотранспорт – сви седимо у истом аутобусу“, а истовремено је са Ходом снимио у Србији један кратки филм који је сада у завршној фази обраде:
– Говори о две сестре, једна живи у Ирану, а друга у Немачкој. Након губитка оца, после једанаест година током којих се нису виделе, одлучују да се сретну, а као једину могућу локацију, због виза и осталих препрека, бирају Србију. Као и претходни наши филмови, и овај је делимично заснован на причама из наших живота. Поред тога, скупљамо средства и за наш први дугометражни филм.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ