Беше то крајем осамдесетих, година се затурила, траг јој се изгубио у новинској документацији, али тај догађај ми је још у живом сећању као да се збио јуче. Само смо ја и покојни а легендарни Боца Марјановић знали како је он, а не ја, дакле, чувени репортер „Илустроване Политике“ успео да наговори кнегињу Јелисавету Карађорђевић да дође на Драгачевски сабор трубача. Али, дошла је! Неко је шапатом пронео глас да је стигла хеликоптером, али бивало је у оно време и већих претеривања. Кафеџија, власник шатре у порти гучанске цркве Светог арханђела Гаврила, само што није пао у фрас када је у отменој дами што је збуњено ћутала између упарађених Боце и унагрђеног мене, препознао српску кнегињу. И одмах крете „воз“ са ђаконијама: краљевачки кајмак, млади сир из неког села у Колубари, златиборска пршута сечена као флиспапир, готово провидна, парадајз из најближе баште, тек узбран, опран па углачан сувом крпом, погача испод сача, хладан пребранац у грнету и још врео свадбарски купус у земљаном лонцу. Кретоше и печења од свега и свачега, стеснила се трпеза. Бискуповићи из Горачића донели од куће посребрен есцајг „да се не брукамо“. А тек пића! Хтедоше пред кнегињу да изнесу чак и виски, онај из „фри шопа“, једва су их обуздали. Ко је пријавио случај председнику општине Лучани, не зна се, али ето и њега, домунђава се с неким момцима да дискретно разјуре радозналце што су се сјатили око несрећне кнегиње Јелисавете.
Наставак можете прочитати у броју 3094.