Његова продуцентска каријера је богата, а редитељска спорадична. Уберто Пазолини (67), Италијан на вишедеценијском раду у Енглеској и Америци, радио је са великим глумачким и редитељским именима, а са композиторком филмске музике Рејчел Портман се оженио и са њом добио троје деце (развели су се пре две деценије).
Ни филм „Повратак“ није желео да режира већ само да напише сценарио и буде његов продуцент. Стицајем околности, рад на том остварењу, како смо чули, био је три пута дужи од самог Тројанског рата о коме говори. Добре критике и солидна гледаност, као и путовања по фестивалима уследили су убрзо након премијере. Редитеља чији смо филм „Нигде посебно“ и ми гледали у биоскопима, а продуцентски хит-мјузикл „До голе коже“ волели и слушали гдинама, упознали смо на Малти где је на Медитеранском филмском фестивалу представио свој последњи филм.
Да ли је урбана легенда или истина да сте фим „Повратак“ припремали тридесет година?
– Истина је, пре тридесет година сам почео да радим на сценарију, у време када сам покушавао да постанем независни продуцент, када сам већ био прекинуо сарадњу са Дејвидом Путнамом. Први пројекат на коме сам самостално радио био је управо „Повратак“.
Због чега Хомер и „Одисеја“?
– Зато што сам одрастао уз Хомера, зато што ме баш тај Хомер увек фасцинирао, зато што у то време није било пеплум филма јако, јако дуго…
Каквог филма? Шта је то „пеплум филм“?
– Па то су они на тему старе Грчке или Рима.
Ах, сада их зову „мач и сандале“ филмови, „сворд енд сандалс“!
– Да, некада су били пеплум, по женској одећи у старој Грчкој. Дакле, „Одисеју“ заиста дуго нисмо видели у биоскопу, последња је била са Кирком Дагласом и Силваном Мангано из 1954. године.
И крајем шездесетих једна где је Беким Фехмиу тумачио Одисеја?
– Нисам заборавио, али то је била телевизијска серија, уз њу сам одрастао, Беким Фехмиу и Ирена Папас су били одлични, као и драматургија, али костими су били ужасни, сценографија јефтина, јер је продуцент Дино де Лаурентис био јефтин. Снимано је у Југославији… И када сам о томе размишљао, дошао сам на идеју за сасвим нову структуру сценарија који ће се заснивати само на последњој трећини те херојске поеме, не на цео повратак ратника кући већ на сам долазак, на људску страну Одисеја, што значи да у филму нема богова, чудовишта, великих битки… само његова родна Итака и проблеми код куће.
Одрастање уз Хомера
Зашто вас је Хомер толико фасцинирао да сте му посветили велики део свог живота?
– Мислим, ако си Европљанин, неизоставно одрасташ уз грчку митологију. Хомер је део културе, он је мени основа, а не Достојевски или Чехов, који ми такође много значе, Чехов више од Достојевског. Имам осећај да је Хомер део мог ДНК, ближи ми је него историја новог века. У италијанским основним и средњим школама, бар у моје време, Хомер је био константа, увек присутан. Ја сам читао и Толстоја и Шекспира, увек нешто ново проналазим и усвајам, али то није било у школи, већ касније. У школама које сам похађао енглеска или америчка књижевност није постојала, углавном италијанска, француска и руска. И Хомер обавезно.
Мени је из више разлога „Одисеја“ била занимљива, чак је требало да студирам старогрчки језик. И данас жалим што нисам, јер бих волео да ту поему читам у оригиналу.
Зашто је „Одисеја“ за вас била посебно занимљива?
– Динамика Одисејеве породице је нешто у чему сам се ја као тинејџер препознавао, посебно у прве четири књиге где видимо Одисејевог сина који не верује да му је Одисеј отац, који се стално свађа са мајком и жели да се осамостали. Са тим проблематичним дететом многи тинејџери могу да се поистовете. Када одрастеш, као ја, када постанеш муж и отац као ја, онда се поистовећујеш са динамиком односа Одисеја и његове жене, околине… Моји родитељи су се рано развели, додуше не због Тројанског или неког другог рата, и можда ме је то додатно гурнуло ка „Одисеји“. Ухватиш себе како трагаш за сопственим идентитетом, не оним који си наследио од родитеља. У сваком случају, сматрао сам да за невелики новац може да се сними последњи део „Одисеје“ и да то треба да се уради.
Од те прве идеје до данас ви сте постали признати продуцент који је и режирао неколико филмова, али Хомер није могао да се помакне од почетка толике године: да ли сте били несрећни због тога?
– Не, све време се нешто дешавало са тим сценаријем, увек је изгледало као да идем напред у добром правцу. Заинтересовао сам многе редитеље који су желели да снимају филм по њему. Бернардо Бертолучи га је видео, допао му се, али у то време није био заинтересован да га ради. Питер Вир га је прочитао и рекао да је превише насиља у причи. Не знам како је насилан када ми убијемо свега двадесет просаца Одисејеве жене, док их Хомер ликвидира 108! И Нил Џордан је био у игри. Оливер Стоун је желео да режира моју причу али баш усред преговора појавио се у биоскопима „Гладијатор“ који је постао велики хит. Изгледало је да има превише антике у биоскопима и некако је моја прича утонула у сан. За то време сам као продуцент имао један баш успешан филм, али један успешан филм не значи да си постао особа у коју сви желе да улажу новац. Само ако си успешан у континуитету добијаш поверење финансијера или шефова студија. Тек тада они могу да мисле како, можда, знаш више од њих.
Редитељ под принудом
У међувремену сте и то постали, мислим „паметнији од њих“, јер сте имали још неколико успешних филмова?
– Јесте, у једном тренутку сам за главне глумце добио Хавијера Бардема и Џулијен Мур, имао сам 20 милиона долара у банци спремних за филм, али онда је Бардем одустао, а после њега и Џулијен Мур. Онда се заинтересовала Мишел Фајфер… али ви немате филм док у истом тренутку немате све сараднике. Када је изгледало да смо на добром путу и да све иде како треба, Бардем је испао и све се срушило.
За свој пројекат сте, како разумем, имали све осим редитеља?
– Пре неких 15 година, након што је Рејф Фајнс режирао „Кориолана“, предложио сам му да режира и „Повратак“. Знао сам га већ дуго пре тога. Заједно смо радили на његовом првом филму у каријери. Био је веома заинтересован за Одисеја. Десет дана смо путовали по Турској, Грчкој, Балеарским острвима тражећи места за снимање. А онда, после тих десет дана, осетио је, можда, да сам ја јако досадан продуцент. Можда је осетио и да постоји превише сличности између двојице војсковођа Кориолана и Одисеја и рекао ми да га пустим да прво уради неке друге ствари па ће се после вратити мени. Повремено смо се виђали, а пре неколико година и сели да разговарамо. Тада ми је рекао да би желео да игра Одисеја, али да не би волео да га режира јер то узима много времена и да је за њега велики напор да буде и испред и иза камере. Тек је био завршио режију филма о Рудолфу Нурејеву „Бела врана“ у коме је и играо.
Разумели сте га?
– Наравно, чак иако је играо малу улогу у свом филму, режија одузима много енергије и времена, а Рејф воли и да игра у позориштима. Предложио је да ја режирам филм и да ће под тим условом он сигурно играти Одисеја. Оклевао сам јер је „Повратак“ био много већи пројекат од свега што сам до тада режирао, нисам био сигуран хоћу ли моћи. До тада сам режирао само три мала филма. Говорио сам му колико нам недостаје новца, да не знам како ћемо да платимо главну глумицу за улогу Одисејеве жене Пенелопе… Онда је предложио да позовемо Жилијет Бинош са којом се дуго зна.
Значи његова је била одлична идеја да готово тридесет година после „Енглеског пацијента“ Фајнс и Бинош поново играју љубавни пар?
– Он тврди да је моја идеја, али ја сам само послао понуду Жилијет на његов предлог. Пошто она није знала ко сам ја уопште, најпре је позвала Рејфа да га пита о чему се ту ради. Сад када су обоје пристали, није ми било друге – морао сам да режирам филм.
Посрнули хероји
Јесте ли задовољни урађеним?
– Нисам задовољан! Са филмом као целином нисам срећан, али сам срећан што су Рејф и Жилијет сјајно одиграли своје улоге. Задовољан сам и што се види моја намера да од Хомера узмем оно што ме је сада највише занимало, а то је ефекат рата на људе и кривица коју они осећају због рата. Многи су изненађени. Разговарао сам са гледаоцима. Очекују филм о хероју зато што оно како већина људи види Хомерове епове не значи да они и заиста јесу такви. У „Илијади“ нема хероја, сви су тамо грозни, осветољубиви, плашљиви, кукавице… све најгоре људске особине имају ти „хероји“. Хектор би требало да буде херој, али он клечи и плаче пред Ахилејем и моли га да га не убије. Али, ми све њих сматрамо херојима јер смо такву слику створили о њима. Тако учимо већ два века, не разумемо оно шта Хомер заиста мисли о тим људима и зашто саосећа са њима.
Могли би да их назовемо посрнулим херојима?
– Управо тако. Посрнули хероји. Занимљиво је што су одмах након објављивања ова два епа ти њихови хероји постали део грчке културе јер су већ од 7. века пре нове ере Грци гледали на Хомера и пантеон његових ликова као на почетак своје културне традиције, на референтну тачку своје културе. Све што се десило пре 13. века одмах је заборављено. Тако и данас у Грчкој све почиње са Хомером.
Због чега нисте сасвим задовољни својим филмом?
– Мислим да би био бољи да га је Рејф режирао. Истина је да нисам задовољан, али истовремено признајем да не знам како бих могао да га направим бољим! То потврђује чињеницу да нисам прави редитељ. Да сам знао како да га учиним бољим, то бих и урадио. Али, не знам. Нешто му недостаје. Ипак, оно што је испало добро јесте што смо морали дуго да чекамо па смо на крају у главним улогама имали двоје глумаца 60-годишњака због чега је филм и занимљивији него што би био. Обоје су унели своја животна искуства у однос Одисеја и Пенелопе и то се некако осећа. Сећам се када смо их први пут снимали заједно за једну ноћну сцену нисмо били сигурни јесу ли то Рејф и Жилијет који се први пут срећу после четврт века или Одисеј и Пенелопа који се поново срећу након двадесет година његовог ратовања и повратка кући.
Зато сте презадовољани њиховом глумом ?
– Да, она даје осећај да свет који смо створили није античка Грчка што нисам ни желео да буде. То је било бронзано доба античке Грчке и нико, заправо, не зна како је изгледао живот тада, шта су радили, облачили, како се понашали, у каквим кућама живели… Зато смо тражили безвремени изглед у костимима, сценографији, шминки… Нисмо желели да гледаоцима пажњу одвлаче грађевине и костими већ лица протагониста. То је успешно изведено. Али, да вам кажем, после тридесет година припрема и рада на једном филму, редитељ вероватно и не може да буде сасвим задовољан урађеним. Можда ће редитељ Кристофер Нолан бити задовољан својом „Одисејом“ која треба у биоскопима да буде наредне године. Радио је брзо, кратко, са буџетом од 250 милиона долара. Он је бриљантан аутор, верујем да ће све бити како треба.
Породичне тајне
Нисам желео да вас раније прекидам у причи о Одисеју, када сте споменули разведене родитеље, али реците ми нешто о најпознатијем члану ваше шире породице, чувеном редитељу Лукину Висконтију – шта вам он дође и какав је утицај имао на вас?
– Био је брат мог деде, оца моје мајке. Било их је седморо браће, Лукино је био први, а мој деда пети. Ретко сам га виђао јер је живео у Риму, али и широм света, од Њујорка до Париза, и радио је свакакве ствари. Ми смо живели у Милану, одакле је моја мајка. Лукина сам срео неколико пута, највише док је монтирао „Лудвига“. Већ је био болестан. Монтажу је радио у својој вили на обали језера Комо, што је било близу Милана. Тамо је заузео целу једну спортску салу где су моји рођаци до тада играли кошарку. Његова породица и наша су и даље повезане. Јуче сам био на сахрани једног од синова Лукинове друге ћерке. Лукино је део породичне митологије која нас држи на окупу, најћешће на свадбама и сахранама. Чудно је то у нашој породици, многи сродници се и међусобно жене, све остаје у оквирима породице. Имам много родбине и са очеве стране, али сам ближи са мајчином породицом. Са њима се виђам, за разлику од оних са очеве стране.
Јесте ли, судећи по очевом презимену, у сродству са познатим филмаџијом и песником Пјером Паолом Пазолинијем?
– У неком далеком сродству, мислим да је Пјер Паоло мог деду ословљавао нешто као „глава породице“. Не знам много више јер је и он одрастао у покрајини Венето са својом мајком и није имао блиске односе са очевом страном, Пазолинијевима који су из Болоње.
Значи није имао утицаја славнији Пазолини као ни Висконти на ваш избор филма као професије?
– Не, нисам одрастао у уметничкој породици, отац је био адвокат, а мајка је радила у пословима своје породице. И ја сам завршио студије финансија на Лондонској школи економије и радио у банци три године. На послу су мислили да сам добар са инвестиционим финансијама, али у то време су се појавили рачунари и запослени у том сектору морали су да знају како да стварају финансијске инструменте из математичких прорачуна, а ја сам знао да бих у томе био лош. До тада је инвестиционо банкарство било питање односа међу људима, а сада је одједном постало ствар технике. Банкарству сам рекао збогом, а филм сам одувек волео. Као младог девојке ме нису баш волеле и ја сам све слободно време проводио у миланској кинотеци. Гледао сам све, а програм је био сјајан. Касније нисам студирао филм јер нисам мислио да филм може да буде посао. Нисам као дете разумео шта мој рођак Лукино Висконти ради, пун енергије, три филма, две опере, пет представа годишње, све у исто време, а упркос томе чак и он није зарађивао новац на томе, чак је и свој новац улагао у позоришне представе.
Како сам постао гроф
Како онда дођосте на филм?
– Рођак моје мајке је водио једну филмску компанију у Лондону и у том тренутку је радио са чувеним продуцентом Дејвидом Патнамом. Отишао сам да разговарам са њим и пошто ништа нисам знао о филму рекао је да за мене нема посла, али да уколико желим могу да дођем на Тајланд где је требало да почне рад на филму „Поља смрти“ и да посматрам са стране и учим. Нашао сам авионску карту и мали хотел поред великог хотела у коме је одсео енглески део екипе филма. Када сам првог дана дошао на снимање дали су ми колица са хладном водом и соковима које сам разносио по сету. Тако сам почео и наредних десет година често радио за њега. Чак сам био и у Лос Анђелесу када је постао челник холивудског студија „Колумбија Пикчерс“. Све време сам радио продуцентске послове, јер нисам мислио да имам довољну дозу креативности да будем редитељ. У то време сам упознао и вашег Емира Кустурицу када је долазио у Америку 1988. године. Прочитао сам тај сценарио за „Дом за вешање“ и предложио Патнаму да га радимо. Била им је потребна половина новца за буџет. Дошао сам тада иа филмски фестивала у Београд где никада до тада нисам био. Сећам се да су најлепше жене у Европи биле у Београду. Занимљиво. Вероватно као последица мешавине разних раса и народа. Излазили смо са Емиром и Гораном Бреговићем, он је у Београду био толико популаран, као „Битлси“ у Енглеској двадесет година раније. У сваком случају, када сам напустио Патнама, самосталну каријеру сам почео као продуцент.
Остатак баше каријере нам је познат, али ме занима како то да вас у Италији негде називају грофом Пазолинијем?
– Италија је република, као што знате. То је само знак да потичете из старе породице а титуле говоре и из ког краја долазите. Некима је титулу дао цар, некима папа, неко други. Ми смо је добили од града Равене у 17. веку. Та тутула је потпуно безначајна.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Том Николсон и МФФ