Многи су заборавили да је икада постојао. Некада је био на врху света, годинама најтраженији стваралац Холивуда, име које стоји иза вечних хитова као што су „Умри мушки 2“ са Брусом Вилисом, или „Алпиниста“ са Силвестером Сталонеом. Онда му се са спектаклом „Острво гусара“ десио бродолом: крах филма у биоскопима, почетак низа неуспеха, неразумевање тамошњих моћника, нестанак са јавне сцене. Одбачен, протеран, заборављен. Одједном, ево га опет, са новим остварењм „Дубока вода“, на Медитеранском филмском фестивалу на Малти. Пре почетка пројекције изашао је да публици представи филм и одмах је – заплакао. Искрене сузе овог Финца добиле су снажан, подједнако искрен, аплауз
Постоје редитељске каријере које се могу описати низом успеха, али каријера Ренија Харлина (67) више личи на узбудљив холивудски сценарио – са великим успонима, неочекиваним падовима и новим почецима. Фински редитељ био је почетком деведесетих један од најтраженијих аутора акционог филма, човек коме су поверавани велики пројекти и огромни буџети. Режирао је „Умри мушки 2“, спектакуларног „Алпинисту“ са Силвестером Сталонеом и култни акциони трилер „Дуги пољубац за лаку ноћ“ са својом тадашњом супругом Џином Дејвис и Семјуелом Л. Џексоном – филмове који и данас имају своје верне поклонике.
А онда је дошао „Острво гусара“, филм који је ушао у историју као један од највећих комерцијалних неуспеха деведесетих и који је, заједно са сломом јаког независног студија „Каролко“ који га је продуцирао, озбиљно променио ток Харлинове каријере. Међутим, прича иза тог неуспеха много је сложенија од једноставне оцене да је филм био „промашај“. Како сам Харлин данас објашњава, проблем није био само у самом филму, већ и у околностима у којима се нашао.
Након тог периода уследиле су године у којима више није имао статус редитеља великих холивудских спектакала. Радио је различите пројекте, снимао широм света, тражио нове путеве и покушавао да пронађе место у индустрији која се у међувремену потпуно променила. Један од најважнијих периода био је његов боравак у Кини, где је провео шест година, упознајући другачији начин стварања филмова и другачији однос према публици.
Данас, када се филмска индустрија променила, а граница између успеха у биоскопима и на стриминг платформама више није иста као деведесетих, Харлин је пронашао нову позицију. Ренијеви новији филмови можда немају ону врсту холивудског одјека какву су имали његови радови из деведесетих, али је успео да настави да ради, да истражује различите жанрове и да пронађе публику у новом филмском окружењу. На стриминг платформама гледаоци су увек гладни Харлинових жанровских филмова, углавном акционих и хорор.
На Малту се вратио после бише од 30 година. Први пут је тамо снимао управо управо „Острво кољача“, а сада је на фестивал дошао са својим најновијим филмом „Дубока вода“, који је на први поглед класичан филм катастрофе – прича о авионској несрећи, преживљавању и борби са природом. Али, за редитеља је то много личнији филм.
„Можете рећи да је ово филм катастрофе, да је ту авион, ајкуле и све оно што очекујете од тог жанра, али у мом срцу ово је филм о људима и љубави“, рекао је редитељ публици пре пројекције. Тада је и заплакао јер је „Дубока вода“ настала у периоду када се Харлинов живот променио. Током година стварања филма добио је троје деце (петогодишња ћерка Коко, двогодишњи син Жил и овог пролећа рођени син Дакс), а супруга Јохана, коју је упознао управо током рада на једном филму, била је продуценткиња овог остварења. Како каже, тек када је постао отац могао је да разуме емоције које је желео да пренесе на екран.
„Нисам могао да направим овај филм раније. Нисам тада разумео значење породице, љубави и деце“, рекао је Харлин пред публиком. Пар дана касније, нашли смо се у лобију хотела где је одсео како би разговарали за „Илустровану Политику“. Пре тога смо се дружили и на мастеркласу који је одржао, као и током забаве на вештачком плутајућем острву Нома надомак Валете. И опет, када се помену његова млада жена и мала деца, сузе као да почну да траже пут из његових очију.
У филму ајкуле имају веома важну улогу, баш као и у вашем старом филму „Дубоко плаво море“. Да ли за вас оне представљају неки симбол или имају неко дубље значење?
– Ајкуле су занимљива и величанствена бића зато што живе у океану, који је њихов свет, док смо ми људи потпуни странци када уђемо у тај простор. Ми тамо одлазимо да пливамо, ронимо, истражујемо, али заправо улазимо у туђи свет. Ја сам велики заговорник заштите ајкула и не желим да кажем да су оне „лоша страна“ у овој причи. То би било као када бисмо људе спустили усред Африке, на територију пуну лавова. Ако су лавови гладни, можда би их напали и појели. Не можемо онда рећи: „Тај лав је зао“. То је његов свет. Управо ми је фасцинантна та чињеница да је највећи део наше планете прекривен водом, а у том огромном простору живе бића која су нам и даље, великим делом, непозната. Ми волимо да одлазимо у њихов свет, да пливамо и ронимо, али ајкуле за нас представљају крајњи страх зато што их не разумемо. Не знамо како размишљају, не знамо шта ће урадити и никада не знамо када би могле да се појаве.
После премијерне пројекције на фестивалу били сте веома емотивни. Да ли је то било зато што сте данас отац и другачије доживљавате ову причу или сматрате да је ово један од најемотивнијих филмова које сте направили?
– Мислим да је то комбинација више ствари. Свакако има везе са тим што сам постао отац и што су мала деца данас најважнији део мог живота. Али, истовремено, док сам радио овај филм, вратио сам се осећају због којег сам се као дете заљубио у филмове. Када сам био мали, гледао сам филмове попут „Посејдонове авантуре“ и оно што ме је привлачило није била само спектакуларна катастрофа, већ људи у тој ситуацији. Њихове приче, њихови односи, њихове слабости и њихова снага. Ти филмови су имали емоцију коју сам желео да пренесем и у „Дубоку воду“. Мислим да данас не бих могао да направим овај филм на исти начин као раније. Тек сада, када сам постао отац и када разумем шта значе породица, љубав и деца, могу да разумем неке ствари које раније нисам могао. Моја супруга Јохана је продуценткиња филма, а ја сам га режирао. Снимали смо га током периода када се наш живот потпуно променио. Требало нам је готово четири године да завршимо филм, због различитих проблема са финансирањем, продукцијом и техничким стварима. Али, током тог времена нисмо направили само један филм – добили смо и троје деце. Због тога ми је овај филм толико посебан. Мислим да раније не бих могао да разумем његове емоције на исти начин.
У филму се појављују и чланови ваше породице. Осим супруге Јохане и деце, приметио сам још једно презиме Харлин у одјавној шпици?
– Добро сте запазили, невероватно! Хвала вам за то. То је мој 28-годишњи син Лукас из једне раније везе и он данас ради као помоћник редитеља, често и са мном. Много сам поносан на њега.
Две највеће улоге тумаче познати глумци сер Бен Лингсли и Арон Екарт: јести ли о њима размишљали и док сте писали сценарио? Обојица су у филму пилоти авиона који пада у океан али и привржени очеви, баш као и ви?
– Некада добијем сценарио или пројекат који већ постоји, а некада сам развијам идеју, али у једном тренутку увек долазимо до питања: ко су прави људи за ове ликове? Са Ароном Екартом сам већ раније радио и познајемо се. Мислим да је он изузетно талентован глумац и осећао сам да може да учини тај лик веома стварним. Било ми је важно да публика поверује у његову причу и у оно кроз шта пролази. Имали смо срећу да успемо да ангажујемо и оскаровца сер Бена Кингслија. Занимљиво је да су ме многи људи упозоравали на њега. Чак ми је и његов агент рекао: „Ако будете погрешно поступали са Кингслијем, он ће само отићи са снимања“. Али оно што сам научио са великим глумцима јесте да нема потребе да им се улизујете. Они већ имају довољно људи око себе који то раде. Потребно је само да будете професионални, да их поштујете и да се према њима односите као према сарадницима. Од првог дана сам му рекао: „Ево како ја видим овај лик, ево како желим да га снимам. Биће вам непријатно, седећете у кокпиту који је дубоко у води, биће тешко, али потрудићемо се да све урадимо што ефикасније и професионалније и да вас не мучимо више него што морамо“. И био је невероватан. Прави џентлмен. Мислим да има око 80 година, али сваког јутра је долазио на време, спреман за рад, љубазан према свима на сету. Никада није било проблема. Имали смо заиста диван однос.
У разговору са публиком поменули сте да вам је „Посејдонова авантура“ била велики узор. Да ли сте о том филму размишљали и када сте стварали ликове у „Дубокој води“?
– Да, свакако. Ако је неко гледао „Посејдонову авантуру“, зна да је један од најзанимљивијих ликова у филму била старија жена коју је играла Шели Винтерс – бивша олимпијска пливачица са веома потресном животном причом. Тај лик заправо није постојао у сценарију када сам добио пројекат. Ја сам желео да га додам, делом и као омаж сопственој мајци која је преминула пре неколико година. Желео сам да направим лик једне посебне, елегантне старије жене – некога ко има бритак смисао за хумор, мало тежак карактер, можда чак и одређену оштрину, али ко у себи носи огромну топлину. Највећи проблем био је пронаћи праву глумицу. Када бирате глумце за филм, људи често не схватају колико је то дуг процес. За неке улоге погледам и стотину глумаца. Морате да видите различите људе да бисте схватили ко је заиста прави.
И са том улогом старице Беки?
Видео сам много старијих глумица које су покушавале да одговарају тој улози, али једноставно нешто није било како треба. Онда ми је сарадница рекла да постоји једна аустралијска глумица Кејт Фицпатрик која је пре тридесетак година била веома успешна. Било је веома емотивно радити са њом, јер је заиста ценила сваки тренутак који је провела са екипом. Последњег дана снимања скинула је прстен са руке и рекла ми: „Ово је венчани прстен моје баке. Желим да ти га дам као знак захвалности“.
Код оваквог филма морате да пронађете равнотежу између различитих елемената – то је филм катастрофе, али истовремено и драма о људима. Да ли се та равнотежа између жанрова и углова приповедања проналази током писања сценарија, снимања или тек у монтажи?
– Одувек сам покушавао да уведем публику у филм. Не желим да људи имају осећај да само седе у биоскопу и гледају шта се дешава на екрану. Желим да се осећају као да су део приче, као да су и они један од ликова. То покушавам да постигнем различитим начинима – угловима камере, покретима камере, крупним плановима, перспективом из које посматрамо сцену. Желим да публика буде емотивно укључена. Надам се да сте, када авион почне да пада, имали осећај као да сте и ви у том авиону. Наравно, трудим се да направим филм који је спектакуларан, велики и моћан, али оно што сам можда више него икада раније научио јесте колико су емоције важне.
Како сте то научили?
– Када сам шест година живео у Кини, веома сам се добро упознао са њиховом кинематографијом. Тамо сам приметио једно правило које се често понавља: без обзира да ли је филм озбиљна драма, комедија или било који други жанр, успешан филм мора да натера публику и да се насмеје и да заплаче. Мислим да су у праву. Не говорим о манипулисању публиком, већ о томе да људи одлазе у биоскоп да би нешто осетили. Желе искуство. Зато, чак и када правим акциони филм или са елементима хорора и катастрофе, у средишту морају да постоје ствари које ће вас насмејати, али и ствари које ће вас дотаћи. То тајни састојак доброг филма.
Акциона сцена авионске несреће је драматична и суперузбудљива. Како сте је снимали?
– Када смо почели да осмишљавамо ту секвенцу, рекао сам: желим да направим најстрашнију сцену авионске несреће која је икада снимљена. Не знам да ли сам у томе успео, али сам је веома пажљиво планирао. Ја сам велики присталица стварних ефеката. Одрастао сам уз филмове у којима су се ствари заиста догађале пред камером, пре него што је дигитална технологија променила начин снимања. Данас се веома често дешава да се акционе сцене у потпуности раде дигитално. Уместо каскадера, студији користе оно што зовемо дигиталним људима – компјутерски направљене ликове који лете кроз ваздух, ударају у ствари и раде невероватне покрете. Мислим да публика то осећа. Некако можете да приметите када тело нема тежину, када се не понаша у складу са законима физике.
Ви нисте прихватили тај начин рада?
– Не, желео сам да што више ствари урадимо стварно. Сви људи које видите како бивају избачени из авиона – то су стварни људи. Направили смо посебне конструкције и шине помоћу којих смо их заиста повлачили. Посебну пажњу посветио сам и звуку. У почетку имате експлозије мотора, пуцање трупа авиона, предмете који лете кроз кабину – све те реалистичне звуке. Имао сам разне идеје које су ми долазиле и из сопственог искуства путовања авионом. Помислио сам: шта се догађа када се авион распада? Ту су колица са флашама, све те ситнице које људи иначе ни не примећују. И заиста смо их користили у сцени. Али у тренутку када главни пилот схвати да више нема шта да се уради и каже да ће авион пасти, потпуно сам променио звучни свет. Избацио сам све реалистичне звуке и остала је само музика. Желео сам да то буде готово као нека прелепа музичка композиција, тренутак у којем публика осећа да људи у авиону знају да се можда ближе последњим секундама свог живота. Нисам желео само осећај: „Боже, авион ће се срушити“. Желео сам нешто дубље, готово духовно. Да та сцена постане нека врста симфоније.
У филму се појављују и кинески ликови. Да ли је то произашло из вашег боравка у Кини или је имало везе и са продукцијским разлозима? И колико вам је било важно да ти ликови буду аутентични?
– Пошто је прича о авиону који лети из Лос Анђелеса за Шангај, било ми је природно да су у филму и Кинези. Боравак у Кини ме је много научио како људи тамо размишљају и понашају се. На пример, многи када гледају крај кинеског романтичног филма питају: „Зашто се кинески младић и девојка не пољубе? То би било тако лепо и логично“. Али, то је очекивање западног света. У кинеској култури показивање емоција и нежности је другачије. Кинеска култура је веома занимљива управо зато што се разликује од онога на шта смо навикли. Наравно, постоји и практична страна. Филм ће ускоро бити приказан и у Кини, а то је огромно тржиште са више од милијарду људи. Ако тамо буде успешан, то би за финансијере био велики резултат. Присуство кинеских ликова свакако је било важно и због тога.
Морам да вам кажем да сте за мене један од најбољих редитеља акционог филма. „Дуги пољубац за лаку ноћ“ и „Острво гусара“ су међу мојим омиљеним акционим филмовима свих времена, иако их публика у своје време није прихватила на исти начин. Како данас гледате на то што су били релативно неуспешни у биоскопима?
– Хвала вам, заиста ми много значи када неко то каже. Мислим да сваки од тих филмова има своју причу. Код „Острва гусара“ проблем је био много сложенији него што се представљало. Филм је требало да буде велики божићни биоскопски догађај, а дистрибуирала га је компанија МГМ. Међутим, непосредно пред излазак филма, МГМ је одлучио да прода студио. Људи који су водили компанију више нису желели да улажу новац у промоцију, јер су желели да вредност студија остане што већа. Тако филм није добио кампању какву је требало. Није чак ни било питање да ли је добар или лош – многи људи нису ни знали да је стигао у биоскопе. И зато никада заправо нећемо сазнати какав би био његов прави резултат да је имао нормалну дистрибуцију. Са „Дугим пољупцем за лаку ноћ“ прича је другачија и вероватно постоји много разлога. Али, оно што смо тада видели у Америци јесте да је филм веома добро пролазио на Источној и Западној обали, посебно у већим градовима и срединама које су биле отвореније према другачијим идејама. Наш маркетиншки тим нам је рекао да су можда неке ствари дошле прерано за америчку публику. Пре свега, чињеница да је главни јунак акционог филма жена. Такође, начин на који су неки људи тумачили однос између главних ликова – иако су они пре свега били пријатељи – део публике је видео као међурасну љубавну причу између беле жене и црног мушкарца. У то време део публике једноставно није био спреман за такву врсту филма.
Било је то време када се чинило да је цела холивудска индустрија управо вас означила као главног кривца за проблеме продуцентске куће „Каролко“. Како сте ментално преживели тај период?
– Одлучио сам да, на овај или онај начин, ћутим и то прихватим. Могао сам да изађем и кажем: „Ево шта се заиста догодило, ево зашто ствари нису успеле, није све била моја одговорност“. Али, нисам желео да се стално жалим или да кривицу пребацујем на другее. Тада нисам ни схватао да ћу 35 година касније и даље разговарати о томе и да ће ме људи и даље питати за тај период. Али, јесте било веома тешко. Пре тога сам имао период када сам био веома успешан, када сам осећао да знам како да правим такве филмове и када сам уживао у том процесу. А онда се веома брзо све променило. Било је тешко прихватити да и даље знам да направим филм, али да више немам исте прилике да то радим. Мислио сам „дајте ми неколико милиона долара и показажу вам да још могу да направим нешто занимљиво“. Али, то се није дешавало.
После тога сте снимили и „Пет дана рата“ о сукобу у, чини ми се, у Грузији. У то време сте постали, како се то каже, „редитељ по наруџбини“ – неко плати да режирате његову идеју о било чему?
– Да, био је то такав период. Ја сам редитељ, волим да правим филмове и једноставно сам морао да пронађем пројекте које могу да радим. Морао сам да пронађем начин да наставим да живим. Онда сам пре неких 12 година отишао у Кину. Први филм који сам тамо радио био је „Спасавај се ко може“ са Џекијем Ченом. Путовали смо кроз целу Кину – од границе са Монголијом до југа земље. Видео сам различите пејзаже, културе, храну, језике и људе. Био је то невероватан начин да упознам ту земљу. Касније сам тамо развио своју компанију, радио на телевизијским и филмским пројектима. Следећи филм који сам радио био је „Легенда о древном мачу“, типичан велики кинески фантастични филм, са људима који лете кроз ваздух, мачевима и невероватним сценама. Био је то тренутак када сам помислио да можда нисам права особа за такву врсту филма, јер постоје културне ствари које једноставно морате дубоко да разумете. Кинески филм често има веома оперетски приступ – емоције су веће, понашање ликова је екстремније, људи говоре гласније, изражавају се снажније. То је ближе нечему попут Пекиншке опере него западном реализму. Касније сам радио још један кримић у Кини.
Једно време сте живели и у Бугарској и требало је да тамо снимате филм?
– То је било у периоду када је још трајала пандемија ковида. Понудили су ми један амерички филм који је требало да се снима у Бугарској. Могао је да буде сниман готово било где, али била је то занимљива акциона прича и одлучио сам да одем тамо. Међутим, догодило се нешто што је у то време било веома често због ковида. Никада нису успели да саставе комплетну глумачку екипу. Глумци су се плашили путовања, финансијери су били забринути и на крају се цео пројекат распао. Тако да филм нисмо направили. Али, јесам живео у Бугарској скоро две године.
Да ли сте тада долазили у Србију или неку од околних земаља?
– Нажалост, нисам стигао у Србију. Једном сам отишао у Румунију, али то је било све. Морам једног дана да дођем и код вас.
После дугог периода рада углавном на енглеском језику, снимили сте финску комедију „Луда екскурзија 3“ која је била највећи хит те године у вашој домовини. Како објашњавате да сте после година проблема са неуспехом у америчким биоскопима управо у својој земљи направили један од својих највећих успеха последњих деценија? Да ли вам то говори нешто о правцу у којем бисте желели да наставите каријеру?
– Волим комедију. Увек сам говорио да бих радо снимио романтични филм, комедију или било шта друго ако ме прича заиста привуче. Мислим да сам одувек имао смисла за хумор, тако да ми је било веома занимљиво да испробам ту страну себе. У Холивуду често будете сврстани у одређену категорију. Кажу вам: „Ти радиш хороре“, „ти радиш акционе филмове“, „ти радиш романтичне филмове“. А заправо желите да истражујете различите ствари. Заиста сам уживао у прављењу тог филма. Комедије су, искрено, много забавније за снимање од озбиљних драма. Код озбиљних филмова морате стално да будете концентрисани и озбиљни. Код комедије је другачије – свака идеја је добродошла. Можете да пробате нешто смешно, нешто неочекивано, и сви се забављају. Увек мислим да су редитељи комедија веома срећни људи, јер могу сваког дана да се смеју на послу.
Какви су вас филмови привлачили када сте били дете? Како је изгледало ваше детињство?
– Одрастао сам у Хелсинкију. Моја мајка је много волела трилере, а мој отац је био лекар и стално је радио, тако да ме је мајка водила у биоскоп као свог пратиоца. Захваљујући њој сам још као дете гледао Хичкокове филмове. Гледао сам хорор „Розмарина беба“ када сам имао осам година. Мајка ме је одвела да гледам филм који је за дете тог узраста био прилично мрачан, али управо тако сам почео да волим филмове, посебно трилере и драме. Касније сам заволео америчке филмове из седамдесетих, али и европску кинематографију. Посебно су ми били важни редитељи попут Сема Пекинпоа и Дона Сигела. Привлачили су ме филмови у којима ствари нису биле једноставне, приче где никада нисте потпуно сигурни ко је добар, а ко лош. Филмови са моралним дилемама и сложеним карактерима су били моји омиљени.
Финска је позната и по легенди о Деда Мразу и његовом селу крај градића Рованијеми. Да ли је тај део финске културе имао утицаја на вас као дете?
– Наравно. Деда Мраз, Божић и све приче повезане с тим су велики део живота сваког детета у Финској. Наравно да сам ишао у Рованијеми и видео то место. Мислим да нисам био сасвим мали, можда сам био тинејџер, али то је и даље било посебно искуство. Волео бих једног дана да направим авантуристички филм о Деда Мразу.
Питао сам се, да ли сте као дете можда чак тражили од Деда Мраза да вам помогне да постанете редитељ?
– Не, нисам питао Деда Мраза. Питао сам Бога. Још када сам имао можда 12 година знао сам шта желим. Већ тада сам правио мале породичне филмове, писао своје приче и говорио да је то оно чиме желим да се бавим.
Посао вас је спојио и са супругом Јоханом која је и продуценткиња „Дубоке воде“; како је изгледао почетак ваше приче?
– Упознао сам је, заправо, као глумицу у другом филму. Тражио сам одређену младу жену за једну улогу и она је била образована као наставница – имала је мастер диплому из педагогије – али се бавила и глумом и моделингом. Чула је за филм и одлучила да дође на пробу. Прочитала је сцену и одмах сам помислио: „То је она. Управо њу тражим.“ Али ништа се није догодило током снимања. Били смо веома професионални. Наша љубавна прича је почела тек касније, после филма.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: МФФ, С. Јокановић, Shutterstock